Рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 6. октобра 1878. у Београду.
Као
дијете је рањен у Првом устанку. По
његовој пропасти, Илијина породица
пребјегла је преко Дунава, али се Илија
брзо нашао у Београду, са 30 пара.
Радио
је као трговачки момак за друге трговце,
а 1827. године оженио се ћерком једног од
њих Милутина Радовановића, Синђелијом
Радовановић, рођеном 1809. године.
Отворио
је сопствену радњу, болту. Недуго затим,
преселио се у Панчево, због страха од
кнеза Милоша. Тамо је развио велику
трговину и са Србијом и унутар
Аустроугарске, првенствено са храном,
али и са стоком, и веома се обогатио.
Синђелија,
коју је много волио, умрла је 1855. године
и сахрањена у Београду, гдје се и сам
Илија Коларац преселио сљедеће године.
Ту се бавио трговином сољу ишалитром,
а улагао је и у руднике.
Дуго
је помагао ствараоце у књижевности, а
1861. је основао Књижевни фонд Илије
Милосављевића Коларца уз помоћ Косте
Цукића. До Првог свјетског рата фонд је
издао 120 књига.
Крајем
1877. године замало је страдао. Влада га
је оптужила за велеиздају због наводног
учешћа у Тополској буни, заједно са
Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем,
а пријеки војни суд осудио на тамницу.
Кнез Милан га је убрзо помиловао, али
је затвор нарушио Коларчево здравље и
убрзо је умро.
Тестаментом
је оставио своје имање (око милион
тадашњих динара) фонду за стварање
београдског универзитета, што је била
велика Коларчева жеља, и фонду за помагање
књижевности.
Спада у велике задужбинаре Србије.
Његова
најпознатија задужбина је
Коларчев
универзитет.
-------------------------
Коларчев гроб у Алеји великана
на београдском Новом гробљу
