20. октобра 2003. године
у великој биједи и неимаштини
умро је непоновљиви
Миодраг Петровић
Чкаља
који је годинама уносио радост у наше домове
и који нас је засмијавао до суза.
Неко је давне 1987. записао: “Ми можемо да немамо много ствари – јер имамо Чкаљу. Они који немају Чкаљу, морају да имају све остало“.
Миодрага Петровића Чкаљу смо изгубили. Пустили смо га да умре у великој биједи.
Посљедњи великан међу звијездама југословенског глумишта, а надасве посљедњи национални јунак – човјек из народа који је својим земљацима подарио толико смијеха да ће увијек остати у њиховим сећањима као Паја Јаре, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко напаст, Јованча Мицић…
Умро је 20. октобра 2003. године у великој биједи, више гладан неко сит.
Жалио се како га мучи самоћа. Напуштен од колега, гледајући како му пријатељи један по један умиру, Чкаљин чувени осмјех почео је да блиједи. Он је добио награду за животно дјело „Цар Константин“, у говору је рекао оно што смо одавно заборавили. Дуго је живио као да је сахрањен.
– Да сам у Америци, и да сам примио овако велику награду захвалио бих се, прво, својој жени, па деци, па ташти, затим продуценту и редитељу. Али, пошто сам, срећом, у својој драгој земљи Србији, захваљујем се, прво, свом шефу самопослуге што ми, понекад, одвоји пензионерску коску, па комшиници у бараци која ми остави млеко испод тезге, па мом поштару који ми увек, на време са закашњењем, донесе пензију. Да није било њих, не бих био овде“, открио је тада глумац.
