Наталијина РАМОНДА

11. новембра је дан примирја у Првом свјетском рату. На тај дан прије 101. годину Њемачка је капитулирала пред захтјевима савезничких држава, а Велики рат је након четири дуге године и неколико милиона погинулих коначно био завршен.

Примирје је потписано у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, и било је на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају, 28. јуна 1919. године. 

Данас људи на реверу треба да окаче симбол овог празника Наталијину рамонду, и да се сјећају свих жртава у Првом свјетском рату.

Данашњи дан се обиљежава уз ношење беџа који представља комбинацију легендарног Ордена албанске споменице и Наталијине рамонде.

Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) је биљка чија је симболика вишеструка за српски народ. Позната и као цвијет феникс јер и када се потпуно осуши ако се мало залије, може да оживи, баш као што је из пепела васкрсла и српска војска у Првом свјетском рату.

Наталијина рамонда

Цвијет који је жив и када је на око мртав је добио име по једној од најљепших српских краљица Наталији Обреновић и опстаје на нашим просторима већ милионима година.

Расте на истоку Србије и на планини Кајмачалан чији је највиши врх Свети Илија (2524 м), на коме је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе током стварања предуслова за пробој Солунског фронта, против Бугара, у Првом свјетском рату.

Битка је вођена у другој половини септембра 1916. године и прва је српска побједа од повлачења током зиме 1915/1916.

На врху Кајмакчалана је послије Првог свјетског рата изграђена капела посвећена Св. Илији и Спомен костурница српским војницима. Капелу су бугарске снаге разориле у 2. свјетском рату. Тада је нестало срце др Арчибалда Рајса које је било сахрањено у капели, костурница је оскрнављена послије 1991., а непозната лица су 2009. године између капеле и спомен-костурнице забетонирала плочу са оптужбом против српских власти. Врх Свети Илија, на грчком Ворас, налази се на самој граничној линији са Грчком.

Први свјетски рат

Наталијину рамонду открио је у околини Ниша доктор Сава Петровић 1884. године, а у литературу је увео Јосиф Панчић. Ријеч је о ендемској врсти Западног Балкана, а осим у Србији расте само у Македонији и Грчкој. Налази се на списку ријетких, угрожених и ендемичних биљака Европе, а у Србији је строго заштићена врста. 

У народном говору се назива и васкршњи цвијет, јер поред тога што осушена када се залије оживи као феникс, цвјета у вријеме Васкрса. 

 У Европи, осим рамонди, свега двије врсте имају ову способност анабиозе.

Пригодни беџеви у знак одавања почасти страдалима у рату, али и поноса на војничке побједе одавно постоје и у другим земљама. У част побједе у Првом свјетском рату Британци и грађани држава Комонвелта са поносом истичу значке у облику цвијета булке.