Божидар Боки Милошевић - Да се не заборави!

 31. децембра 1931. године у Прокупљу је рођен

велики српски умјетник 

Божидар Боки Милошевић

- кларинетиста, солиста Београдске филхармоније, 

умјетнички руководилац Великог народног оркестра 

Радио-телевизије Београд

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА - Да се не заборави!

  30.12.1847. године,

умро је славни СРБИН

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА

 

Насловна страна књиге Историја Сербие (1837)

Пјесник Сима Милутиновић Сарајлија, 

био је заљубљен у Катарину Ивановић

- Катарина је била прва жена 

академски сликар у Србији.

Катарина је убрзо стекла статус 

савремене националне хероине.

 

Пјесник је томе највише допринио

својом пјесмом „Тројесестарство“

објављеном у Лајпцигу 1837. године,

посвећеној Катарини Ивановић

Заузврат Катарина Ивановић 
насликала је српског "Хомера"

СИМУ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈУ

Најмање знамо о нама самима, 

о нашим славним прецима, 

али зато знамо о многим 

свјетским вукојебинама.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ - ХВАЉЕН, КУЂЕН, ОСПОРАВАН, АЛИ У ОВОЈ СРПСКОЈ ЕПОХИ НИКАДА ЗАОБИЛАЖЕН!

 

 29. децембра 1921. године рођен је

ДОБРИЦА ЋОСИЋ 

Био је српски писац, романсијер и есејиста,
политички и национални теоретичар, академик 

Био је први председник СРЈ од 1992. до 1993. године.

Умро је 18. маја 2014. године у Београду

 
Двојица славних српских књижевника

Нобеловац ИВО АНДРИЋ и ДОБРИЦА ЋОСИЋ

Његова светост патријарх ПАВЛЕ

и Добрица Ћосић

ФИЛИП ВИШЊИЋ - Да се не заборави!

 Српски гуслар и народни пјесник

умро је 29. децембра 1835. године

ФИЛИП ВИШЊИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Филип Вишњић је један од најпознатијих српских гуслараи твораца српских народних пјесама.

Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика. Ослијепевши од великих богиња још као дијете, Вишњић је с гуслама у рукама путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. 

По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је и на дворовима турских првака.
Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. 

Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагнографски репертоар слијепих пјевача.

Спомен обиљежје у Горњој Трнови, 

на мјесту на коме је била родна кућа 
Филипа Вишњића

Споменик у Вишњићеву, општина Шид у Србији  

+++

 

Злочини муџахедина: Свирепо убиство деветогодишње Мирјане Драгичевић

Рада Драгичевић, сведок и жртва ратног ужас

У рано јутро, 28. децембра 1992. муслимански војници упали су у село Биоча код Илијаша и прво јој силовали, а затим и убили деветогодишњу кћерку Мирјану. „Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, присећа се Рада свог пакла.

Рат је ужас и страх, оскрнављене душе, осакаћена и беживотна тела деце, жена и људи, страдање и разарање – укратко пакао. И кад се ратни пакао слегне у временском вртлогу, опет се прикује за људску душу да заједно с њом лута и не да јој смираја. Испрва, душе плутају ношене очајем и жалом што им није задато да поред својих најмилијих нађу смирај у ратном вртлогу. А кад жал прође и очај се из душе пресели у срце, а бол се за сва времена укорени у души, остане само нада да ће се растављене душе, једном када им буде дато, поново наћи заједно у вечном смирају…

Злочин, пакао: Тринаест година требало је Ради Драгичевић да у својој души пронађе снаге да предочи људима свој ратни пакао. Ужас и страх тринаест година превладавали су у њеној души бол и наду у смирај. Рат је затекао Раду у родитељском дому у засеоку Доња Биоча код Илијаша, где се 1984. године, након развода, вратила са двоје малолетне деце, трогодишњим сином и једногодишњом Мирјаном.

“Ту сам се родила и живела, удала се из те куће и онда се вратила у њу. Имала сам кућу, радила сам, скромно, али лепо живела“, прича Рада на почетку исповести за „НР“.

Скоро да није осетила кад је дошао рат. Као и многи други, немајући куд навикла се брзо на нови начин живота, гледајући да заштити своју децу и чекајући само да се рат што пре заврши. Први ратни месеци нису јој били ни тешки, ни лаки, а ништа није слутило да ће и последњи дани прве ратне године бити много другачији од свих дотадашњих. Доња Биоча била је склоњена са прве линије сарајевског ратишта, а у селу су остали углавном цивили и понеки војник. “Двадесет седмог децембра легли смо навече спавати: деца и ја, моја мајка и тетка, мајчина сестра. Било је све нормално, онако ко и до тада. Кад је освитао двадесет осми, пред зору око пола шест, можда је било и шест сати, зачули су се пуцњеви. Мајка се пробудила и рекла да видим шта се дешава. Устала сам и видела кроз прозор да се пуца. Чула се пуцњава, падале су гранате, видела сам неке војнике, али мислила сам да су то наши војници. Убрзо сам видела, по униформама, да су то муслимански војници који су ушли у село. Галамили су и вриштали, на нашем и на неком туђем, мени неразумљивом језику. Било је страшно, пожуриле смо да изађемо из куће и да бежимо. Мајка и тетка су пошле да изађу, а ја сам остала да обучем децу па да покушамо изаћи. Кад је мајка изашла, прво сам зачула пуцњеве и мајка и тетка су зајаукале. Син ми је остао у другој соби, а ја и кћерка пошле смо ка излазу. Али, нисмо могли даље: тројица муслиманских војника већ су ушли у кућу. Кад су дошли до нас две, кћерку су ми отели из руку, а мене су гурнули у страну. Довели су мајку и нас две одгурали у другу просторију. Син ми је остао у другој соби на улазу у кућу, подвукао се испод кревета и тамо, на срећу, нису ни улазили… Мајка је врискала и довикивала: ’Радо, чувај децу’. Али, ја више нисам могла ништа…“, присећа се данас Рада.

Кроз тежак, потмули плач, загледана у 28 .децембар 1992. у свом дому и тројицу муслиманских војника који јој отимају кћерку из наручја.
“Двојица су били изразито црне пути, мислим да су били муџахедини, са белим тракама преко чела, а трећи је био беле пути. Сви у униформама, с пушкама… Моја кћерка била је у црвеној тренерци, ја сам је обукла. Кад су је ухватили и одводили од мене, она је вриштала, плакала. Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, завршава Рада своје сведочење из пакла. Сузних очију, обореног погледа, упереног у руке које се споро спуштају у крило. Убрзо, диже главу и загледана у даљину, кажипрстом десне руке брише сузе…

Бол, трагови смираја: Истог дана када су починили злочин, муслимански војници протерани су из Доње Биоче: у контранападу, српски војници су их потиснули назад. Иза нападача остале су спаљене куће, беживотна тела деветогодишње Мирјане и старца Николе Мићића. Радина мајка Милојка затечена је тешко рањена, али је преживела. Тешко рањена Радина тетка Ленка Скочо преминула је од последица тешког рањавања. Тешко рањена у трбух и у ноге, Рада је замало избегла смрт: истог дана однели су је најпре у Дом здравља у Илијаш, где су јој пружили прву помоћ, а затим у „Жицу“ у Блажују, па у болницу на Корану, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд. Након скоро пола године и многобројних операција, лекари су успели да „закрпе“ Радине ране и да их залече…

Бол за Мирјаном нико није могао да зацели: када се вратила родитељском дому, то више није био топли дом у коме је одрасла и провела своју младост, у који се вратила са децом двадесетак година раније. Била је то само кућа коју су јој огадили злочинци иживљавајући се над њеним деветогодишњим дететом: то место враћало ју је у зору 28. децембра 1992. Изнова преживљава ужас. Бллесак пакла…

Зато јој је, у зиму 1996. године, било лакше него другима у избегличкој колони из Илијаша, да оде из родитељске куће и заувек напусти тај дом.
“Тад сам је закључала… Долазила сам у кућу после још само једном и више не. Нисам могла, претешко ми је кад видим то место… Ту где су ми то урадили мом детету, више се никад не могу вратити да живим…“, тим речима Рада описује свој коначни опроштај од места на које више није желела да иде.

Касније, и да је хтела не би могла да иде, јер је кућа убрзо сасвим срушена. Сада је на том месту само омања хрпа камења. Рада данас ради као конобарица у једном ресторану у Хан Пијеску, а живи као подстанар у Власеници.
“Некако се мора живети“, кратко објашњава свој положај. Помоћ не добија ни од једне званичне институције у овој земљи…
А смирај? На трагове смираја њена душа данас налази на гробљу у родној Доњој Биочи, поред великог мермерног крста над хумком, уместо споменика, на којем пише само „Мирјана Драгичевић 1984-1992“. Због удаљености долази повремено, кад узмогне. Не жели да прича како су гроб и крст скрнавили неколико пута до данас „непознати починиоци“.
“Кад дођем овде на гроб, ја се мало растеретим, буде ми мало лакше у плућима, у души. Исплачем се и осетим да сам исто са њом, ко и пре. Кад дођем, ја јој причам, и тако… А опет, тешко ми је кад долазим, јер кад дођем шта видим – само овај крст… Али кад идем, опет ми је тешко, јер је опет остављам саму ту…“, тим речима Рада описује своју бол. Неизрециву.

Онда запали свећу, па чучне крај мермерног крста. Једном руком загрли камен, а на подлактицу друге руке наслони чело. И плаче, дуго и јетко…

Пре него са Мирјаниног вечног почивалишта пође, Рада остави на крсту једну кесу бомбона и једну чоколаду. На овом месту, то није само онај наш простодушни обичај. То су неке мале ствари које објашњавају једну мајчинску љубав од које су злочинци отели деветогодишње дете и пред њом га убили, љубав мајке којој злочинци нису дали да буде изречена до краја.

Неки од злочинаца из доњобиочке зоре 28. децембра 1992, давно су напустили ове просторе и отишли у неке друге земље. Можда су и тамо убијали нечију децу, а можда су и сами убијени – то више нико не жели да каже. Њихова „браћа у злочину“ која су остала у овој земљи, још по њој слободно ходају. Пред овоземаљски суд још ниједан од њих није изведен. И због тога је правда у овој земљи још увек слепа.

Одговорни за злочин у Доњој Биочи

Напад на село Доња Биоча код Илијаша, 28. децембра 1992. извели су припадници 2. батаљона 7. муслиманске бригаде, стоји у подацима које су сакупиле организације из РС које се баве документовањем ратних злочина. Реч је о јединици коју су чинили махом исламски добровољци, као и домаћи радикални исламисти. У контранападу Војске РС на припаднике 2. батаљона који су запосели Доњу Биочу, пронађена је једна видео-касета на којој се јасно види како припадници 2. батаљона пале куће и пуцају по селу, узвикујући верске поздраве „Алаху екбер“ и мноштво реченица на арапском језику. Међу њима се, међутим, примећују у домаћи муслимани, који не заостају у паљевинама за својом „браћом“. У документу о злочину у Доњој Биочи наводи се неколико имена учесника овог недела, као и имена одговорних по командној линији. Овом приликом навешћемо име једног високог официра за које се са великом сигурношћу може тврдити да је командно одговоран. Реч је о Шерифу Патковићу, команданту 7. муслиманске бригаде. Непознато је да ли је пуковник Патковић икада спровео истрагу о злочинима својих војника, или је, може бити, и сам давао наређење да у акцијама не сме бити заробљеника!? Познато је, међутим, да је пуковник Патковић у својим говорима истицао да он и његови потчињени „воде џихад“, упоређујући своју борбу „за победу ислама“ са „борбом у Чеченији и Палестини“. Ови цитати само су неке од Патковићевих синтагми изречених у говору својим војницима на другу годишњицу формирања 7. муслиманске бригаде, 17. новембра 1994, недуго пошто је предао рапорт свом „врховном команданту“ Алији Изетбеговићу…

Документарац „Мирјана“

Исповест Раде Драгичевић након 13 година ћутања, овог лета преточена је у дванаестоминутни документарни филм који носи назив по имену њене кћерке – „Мирјана“.

“Почетком 2005. године, Рада ми се јавила и рекла да хоће да ми исприча своју причу. Кад сам је чуо, плакао сам као мало дете.

Али, месецима сам је уверавао да све мора да исприча јавности и на крају је пристала“, каже за „НР“ Славко Јовичић, потпредседник Савеза логораша РС, у чијој је продукцији настао овај документарни филм.

Филм је потписало неколико познатих новинара и сниматеља из РС. Ауторски тим, поред осталих, чине новинар и сниматељ Асошијетед преса (АП) Радул Радовановић и Војислав Стјепановић, а режисер је Сњежан Лаловић, уредник редакције документарног филма РТРС-а.

Филм је први пут приказан на фестивалу у Милану у Италији 22. септембра 2005. године.

На позив организатора филмског фестивала боравио сам у четверодневној посјети фестивалу у Милану. Уједно сам био и гост на Берлусконијевој телевизији на којој сам представио филм "Мирјана" и говорио о српском страдању у грађанском рату у Босни и Херцеговини, наглашава Јовичић.

“Хиљаде људи су биле шокиране Радином исповешћу. Десет копија тог документарца током фестивала поделио сам разним удружењима из земаља западне Европе, које се баве заштитом права жена и жртава рата, као и разним продуцентима из света документарног филма“, каже Јовичић.

Нови Репортер, 9.11.2005.

ФИЛМ МИРЈАНА - Линк: Стравична судбина деветогодишње српске дјевојчице

Посмртни остаци малене Мирјане пренесени су 2013. године на гробље на Сокоцу.

СТЕВО ЖИГОН - Да се не заборави!

28. децембра 2005. године

умро је српски глумац 

СТЕВО ЖИГОН

Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА 
у мени изазива посебан осјећај.

Жигон је у Другом свјетском рату био 

у злогласном фашистичком конц-логору Дахауу.

У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана 

у муслиманским злогласним логорима смрти.

Дакле, био сам 44 мјесеца у логорима, 

а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!)

ЈЕСЕЊИН - Да се не заборави!

8. децембра 1925. године 

умро је славни руски пјесник

ЈЕСЕЊИН

До свиданья, друг мой, до свиданья.

Милый мой, ты у меня в груди.

Предназначенное расставанье

Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.

++++++++

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ - СЛАВА МУ И МИЛОСТ!

Василије Острошки

Рођен је у Хумској земљи, 
данашњој Херцеговини, Република Српска. 

Тачније, родио се у селу Мркоњић /Требиње/, 

у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. 

Свети Василије Острошки 

(Стојан Јовановић) 

Митрополит Захумски и Источно-херцеговачки

Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. 

Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. 

Храм је подигнут на темељима родне куће великог божјег угодника и налази се на десној страни пута када се долази из правца Требиња.

Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. 

То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. 

Манастир Острог најзначајнији је центар 

верског ходочашћа на овим просторима 

- светилиште св. Василија Острошког Чудотворца. 

Манастир је саборно место припадника православне, 

исламске и католичке вероисповијести. 

Подигао га је свети Василије Острошки 1666. године 

испод Острошких греда.

Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. 

Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас. 

Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати… 

Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.

Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. 

Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.

Амин

Да се никад не заборави ... Геноцид над српским народом у 20. вијеку почео је у Подрињу 1914. године ... Дио тих злочина је и аустроугарски логор у Добоју

  ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

О овом логору у Добоју страна историографија не зна ништа, а и српска историографија зна врло мало.

То је велики гријех, прије свих, српских историчара.

Аустроугарска је водила истребитељски, геноцидни рат против Срба на обје обале Дрине

Злочини које је починила у Подрињу, о којима није довољно писано, и злочини које је починила у логору у Добоју, скоро су у длаку исти као оно што су урадили Србима у Мачви, Јадру и Рађевини 1914. године и скоро у длаку исти као оно што је урадила НДХ према Србима.

Данас је готово непозната логорашка историја српског народа у Првом свјетском рату.

Људи не знају да је у логору Маутхаузен /у Аустрији/ умрло 5.000 Срба у Првом свјетском рату. Маутхаузен и Терезин, у коме је био Гаврило Принцип, и који је био логор и у Првом и у Другом свјетском рату нису били једини логори. Хиљаде и хиљаде људи оставило је кости у Јиндринховицама у Чешкој, а логор у Араду /у Румунији/ био је посебно погубан за Србе из БиХ.

Аустроугарска власт починила је најстрашније злочине у настојању да истријеби српски народ.

О логору у Добоју данас се мало зна и готово да не постоје знамења која подсјећају на тај логор, а да готово ништа није написано у српској историографији, већ о томе пишу аустријски историчари.

Тако је аустријски историчар Антон Холцер пронашао фотографије објешених људи и џелате у униформама који се смију. Требало му је времена да утврди да су то Срби из Подриња и да су то вјешала, која су подизана од Требиња до Бијељине.

Само је неколико фотографија из Добоја које показују тамничаре у униформама са фесовима на главама, а утамничени су Срби. У Добоју су умирали и Срби из Црне Горе - Старе Херцеговине који су, такође, тамо довођени.

У аустроугарским логорима били српски ратни заробљеници, али да су они, као што је био логор у Добоју, били резервисани за цивиле, за Србе који су живјели у БиХ, данашњој Републици Српској, који су били сумњиви из најразличитијих разлога.

СПОМЕНИК ЗА СТРАДАЛЕ СРБЕ У ДОБОЈСКОМ ЛОГОРУ 1915-1917.

Недовољно се зна да је у Аустроугарској било заведено ванредно стање и војни суд је судио цивилима, тако да највећи дио кривице и одговорности за тај геноцид сноси војска Аустроугарске, која се обрушила на своје грађане, јер ти људи су формално били грађани Аустроугарске од анексије БиХ 1908. године.

Србе је у 1914. године погодио прави, најстрашнији погром, какав је у Првом свјетском рату погодио још само Русине са територије данашње Украјине.

У Добоју ће, због пандемије Ковида19, скромно бити обиљежено 106 година од доласка првог транспорта Срба у аустроугарски концентрациони логор у Добоју, у којем је од његовог оснивања 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године било интернирано 45.791 Срба.

Овај логор, у којем је страдало око 12.000 Срба, представља прво масовно стратиште људи у дотадашњој историји цивилизоване Европе.

Кроз логор је за годину и по дана прошло више од 45.000 људи, од којих око 17.000 жена и дјеце.