Празником
Воздвижења (уздизања, узношења) Часног
Крста прославља се успомена на два веома
важна догађаја у историји Хришћанства.
Први догађај догодио се када је, по
Предању, царица Јелена, мајка цара
Константина, пронашла Часни Крст приликом
своје посете Јерусалиму, а други је
везан за победу цара Ираклија над
Персијанцима 628. године, када је враћен
Часни Крст кога су Персијанци отели
614. године. Такође, тог дана су на
богослужењима епископи подизали Часни
Крст и њиме благосиљали читав свет.
Крст
је од давнина био познат народима антике
и био је средство за убијање преступника.
Смрт на крсту је била најсрамнија смрт
и била је резервисана за оне који нису
били римски грађани. Међутим, од Христове
смрти на Крсту, Крст постаје симбол
победе Живота над Смрћу, знак Спасења.
Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.
Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.
Према
сведочанству писаца антике, свет је
пред Христов долазак био на ивици духовне
и моралне пропасти, и било му је потребно
спасење у сваком погледу. Било је потребно
нешто сасвим ново, „ново под сунцем“,
што ће човеку дати нову снагу и наду. То
ново је био Христос. Он је у себи сјединио
Бога и човека и преко страдања на Крсту
кроз Васкрсење је победио „последњег
непријатеља“ смрт, дарујући човеку
снагу и наду да може да пробије ограничења
своје природе и постојања. Све ово је
постало могуће захваљујући Крсту.
Порука
Крста је веома једноставна, као и сам
изглед Крста, једна вертикала и једна
хоризонтала. Крст показује шта је човеку
у животу најпретежније и најпотребније.
Потребан му је однос са Богом који спаја
небо са земљом, што представља вертикала
Крста, и однос са ближњима, што представља
хоризонтала Крста. Овај однос се заснива
на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу
у ближњега. Од тада човек човеку престаје
бити вук и постаје ближњи где љубав
постаје главно мерило свега.
Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.
Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“.
