Богдан Поповић је предавао компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету. Био је човек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних језика. Уживао је велики углед у нашој средини и снажно утицао на све области интелектуалног живота.
У књижевности је видео „велику библију човечанства“, а у проучавању књижевних и уметничких дела налазио је најбољи пут да се човек духовно уздигне, оплемени своја осећања, однегује свој укус. У критици се залагао за микроаналитички метод „теорија ред– по– ред„, који је образложио у истоименом чланку.
У анализи књижевног дела треба улазити у најситније појединости, ићи од реда до реда како нам ништа не би промакло. Блиставу примену те методе дао је у чланку Алегорично сатирична прича у којој је изанализирао приповетке Радоја Домановића.
Јован Скерлић и Богдан Поповић
(обојица седе) са пријатељима
Српски интелектуалци доба 1903-1914, по угледу на идеје Доситеја Обрадовића, сматрали су да је требало, преко културе, а потом и политичким деловањем, извршити "моралну обнову" нације.
Тражио је да се уметност увек проучава као уметност, књижевност као књижевност, с естетичког, не с историјског становишта. Своје књижевне погледе најпотпуније је остварио у састављању Антологије новије српске лирике (1911). И ту је настојао да примени строго естетичко мерило: песме је бирао искључиво на основу њихове уметничке вредности. При томе је показао да је човек од укуса, осетљив за уметничке лепоте који су други створили. Својим избором и начином распореда песама створио је складну уметничку целину која носи печат његове индивидуалности и која се и дан данас прештампава.
