Пјесма о посљедњем хајдуку из Босне и Херцеговине – хајдучици Мари из Бања Луке

Други пишу ...

Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши.

То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића.

Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из околине 

Бања Луке,  родом из челиначког краја

Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година. 

Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:

Одметну се одметница Мара

Преко Бајне луке у хајдуке

Девет годин’ арамбаша била

Кад десета година наступила 

Подигла се чета Бајнолучка

Да уфати одметницу Мару…

У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама: 

Ако ј’ Мара по гори ходила,

Није Мара копиле родила

Како сте ви буле Бајнолучке,

Те ишаше у Врбас у воду.

Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:

Прије бих се у воду бацила,

Ол на ватри жива изгорјела,

Нег у кулу паши затворила

Са његових тридест јенђибула!

Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.

Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.

Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.

Послушајте и верзију пјесме “Одметну се одметница Мара у хајдуке“ из 1905. године у извођењу Јоце Максимовића уз пратњу тамбурашке дружине.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ - Да се не заборави!

4. септембра 2018. године

умро је академик

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

 

----------

ЈОВАН РИСТИЋ - Да се не заборави!

4. септембра 1899. године умро је

ЈОВАН РИСТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Споменик и Трг Јована Ристића у Крагујевцу

За православне вјернике ... 4. септембра Српска православна црква прославља Светог мученика Агатоника

Свети мученик Агатоник

Св. Агатоник беше грађанин Никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. 

По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвати св. Зотика у неком месту Карпину, распе на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и св. Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Богољепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. 

Све везане чврсто поведе их у Византију, но уз пут помреше од рана и изнемоглости св. Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише св. Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем бише мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.

ПРИЈАТЕЉ И ПРИЈАТЕЉИ

ПРИЈАТЕЉ(И) ...

ПРИЈАТЕЉЕ 

сами бирамо 

и они бирају нас!

Подршка, пажња, вријеме, 
повјерење, њежност и разумијевање.

Да, али често нам баш то недостаје 
у нашем окружењу.

Друштво које себи одаберемо,

пружа нам још нешто, што нисмо свјесно одабрали,
а што је једнако важно као и оно за шта смо 

потпуно свјесни да нам је потребно.

Друштво потврђује слику коју имамо о себи. О томе како смо великодушни, забавни, паметни и потребни. Заправо, друштво нам омогућава да аутентично играмо улоге које су нам потребне да бисмо нахранили свој его и сачували добро мишљење о себи, као и да бисмо испољили и препознали своје доминантне квалитете.

***********

 Шта су о пријатељству рекли:

Ништа на свету нема прекрасније од пријатељства. 

Оно служи као утеха садашњега живота. Шта може бити веће 

и драгоценије од тога када имаш коме открити своје срце,

поделити оно што је тајно,

поверити му оно што је од других сакривено?

Шта може бити утешније него ли када имаш

искрено преданог ти човека који дели с тобом радост

када си у добру, у несрећи пак узима саучешће, 

у страдању пружа ти савете и утехе?

Св. Амвросије Милански

+++++++++++

Верни пријатељ је еликсир живота.

Пријатељ се тиме и разликује од ласкавца што ласкавац 

ради насладе и уживања беседи, док пријатељ говори

и оно што може огорчити (тј. ако пријатељу 

истину каже у очи).

Св. Василије Велики

+++++++++

Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво,

а без њега и здравље и богатство неподношљиво.

Имати пријатеља јесте имати другога себе; 

то је слога и склад којем ништа није једнако.

Света Антуса, мајка светог Јована Златоустог

++++++++++++

    

Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно,
воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави,
искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник,
отворен је, истинољубив и правдољубив.

 Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља
и до крајности осетљив
осећа душевно расположење пријатељево
и страда душевним страдањем свога пријатеља.

Пријатељ постаје разум,
осећање и око пријатеља.

Пријатељ је оличење врлине.

Нико ко мрзи није пријатељ.

Свети Нектарије Егински

++++++++++

Веран пријатељ је благо са душом, 

затворени врт и запечаћени студенац

што се у прави час отвара и из којег се захвата,

а пријатељима називам добре и лепе
и оне са којима смо сједињени по врлинама.

Свети Григорије Богослов

+++++++++++

МИЛОЈЕ ВАСИЋ - Да се не заборави!

3. септембра 1869. године рођен је

свјетски познати археолог Србин 

МИЛОЈЕ ВАСИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

У Великом Градишту, родном мјесту 

познатог професора, 20. априла 2007. године

постављена је његова спомен биста

испред Средње школе Велико Градиште.

Покушавам да отргнем од заборава ... ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ - Даровита и нежна ћерка Лазе Лазаревића

Други пишу ...

Анђелија Лазаревић, сликарка и књижевница 

- ЛЕПА ЛАЗИНА КЋИ

Била је једна од најлепших жена свога доба. Привлачила је погледе на улици мушкараца и жена који су јој се дивили или јој потајно завидели на лепоти и уметничком дару

Деда јој је био председник српске владе а отац један од најпознатијих српских књижевника. И поред тога остала је увек своја и окренута својој звезди судбине. Анђелија Лазаревић је својим сликама, песмама и прозним радовима обележила једно доба Београда и Србије данас давно прохујало...

   Анђелија Лазаревић рођена је 1885. године у Београду, у угледној породици. Отац јој је био познати српски лекар и књижевник Лаза Лазаревић, а мајка Полексија, кћерка Николе Христића, политичара, министра и председника владе. Још као дете показивала је склоност ка певању, музици и цртању. Са свега шест година умела је да нацрта оца и мајку као и мртву природу, воће на столу коју би јој послуга поставила само за њу као сликарски модел.

   Од оца је наследила дар за писање, прву песму је написала са свега десет година и месецима је крила испод јастука јер се стидела да је било коме покаже или прочита. Зато је волела да рецитује француске песнике и често је одушевљавала посетиоце дома Лазаревића предивним стиховима. Анђелија је била миљеница Лазе и Полексије који су поред ње имали и сина Милорада. Двоје деце, синови Кузман и Владан умрли су годину, односно две године по рођењу.

   Анђелија је била крхког здравља и често је побољевала. Отац Лаза, лекар по професији, чинио је све да својој мезимици помогне али је ипак због болести морала да прекине редовно школовање. Основну школу завршила је тако што је учила код куће а испите полагала у школи. То је време и када се ломи у себи око две велике своје љубави, сликарства и књижевности, али брзо схвата да никада неће једно моћи да одбаци науштрб другог.

   Од 1908. до 1911. године, најпре као ванредна, затим и као редовна ученица, похађала је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић коју је завршила са одличним оценама. Већ тада чувена сликарска Бета Вукановић у Анђелији је видела изузетно надарену уметницу и подстицала је на даљи рад. Често је умела да јој нагласи како је „женском бићу у Србији много теже бавити се сликарством него мушкарцу али и утолико лепше када се успех постигне, а најважнији је успех онај у сопственој души.”

   Године 1911. постаје учитељица сликања у Првој женској гимназији у Београду. Била је омиљена наставница, ученице су је волеле и поштовале. Анђелија је умела код сваке девојке да подстакне таленат да се развије у правом смеру, чак и код оних мање даровитих није желела да убија вољу и жељу већ им је говорила да сликају „за себе а не за друге” јер је битно да сликарство њих чини срећним. Сећала се Бетиних савета и примењивала их на прави начин.

.

Анђелија Лазеревић, Предео поред језера, око 1905.

И поред посвећивања сликарству у Анђелији није нестала књижевница. Своје прво озбиљније прозно дело „Лутања” Анђелија Лазаревић пише 1913. године и ту спаја књижевност и сликарство јер је роман говорио о веселом животу младих београдских сликара. Иако је ово дело аутобиографско, Анђелија је главној јунакињи дала име Марија. Плашила се да ли ће јој славно презиме и славни отац можда бити превелико бреме за први роман, али јој похвале тада највећег ауторитета у области књижевне критике Јована Скерлића дају пресудни подстицај и охрабрење. Нажалост, прерана Скерлићева смрт и почетак Великог рата спречавају да се „Лутања” објаве у Српском књижевном гласнику иако су била припремљена за штампу.

   Велики, односно Први светски рат Анђелију Лазаревић затиче у Минхену где је отишла да се усаврши у сликарству. Иако је могла да остане, ни тренутка се није премишљала и одмах се вратила у своју поробљену отаџбину. Одлази у Прокупље, где јој се у то време налазила и мајка Полексија. Тамо ради као болничарка. Била је изузетно пожртвована и често је спајала дан и ноћ у збрињавању рањеника, иако је и сама била врло крхког здравља.

После добијања дозволе од окупаторских власти, враћа се у Београд, где затиче родну кућу преметену и покрадену. За време њиховог боравка у Прокупљу у дом Лазаревића уселио се извесни аустријски официр који је приликом бекства однео готово све вредне књиге из кућне библиотеке а Анђелијине слике је исекао из рамова. Анђелија није имала времена да очајава јер је требало прехранити породицу па је са пријатељицом и такође сликарком Наталијом Цветковић бојила ћупове „катрањаче” у боје српске заставе и продавала их у познатој Цвијановићевој књижари. Многим се Београђанима тај гест допао па је и Милош Црњански 1919. године у тексту у листу „Демократија” похвалио замисао и рад Анђелије и Наталије.

   Након рата Анђелија наставља да се бави писањем и сликањем. Пријатељица и власница часописа „Мисао” Смиља Ђаковић охрабрује Анђелију да се више окрене поезији. Тада настају неке од њених најпознатијих песама попут „Меланхолија”, „Беле заставе”, „У ноћи”, „Сенка”, „Човек с бременом”, „Врапци”...

   О Анђелијином љубавном животу ништа се не зна. И поред несвакидашње лепоте ратни вихор и болест спречили су је да заснује било какву везу а камоли брак. За себе је увек тврдила да је стално пуна љубави и се „љубав може наћи свуда а не само у наклоности према момку”. Када би је неко и запитао постоји ли неки драган у њеном животу, Анђелија би се заруменела јер је била врло стидљива по природи и скретала би разговор на другу тему.

   Године 1920. одлази у Париз где слика париске мостове и улице. Све више копни и побољева, кашаљ јој раздире груди. Не жели да своју околину узнемирава причама о својој болести и труди се да буде увек весела и раздрагана али је бледило и све већа физичка немоћ одају. Из Париза одлази у Беч па потом у Словенији где се лечи у санаторијуму. Убрзо прелази на Хвар и у Сплит, где 1924. године добија место наставнице сликања у средњој школи. Ученице је одмах прихватају као и готово цели Сплит, који признаје да „нема лепше госпе на целој риви”.

   Тешка болест је ипак неумољива. После две године проведене у Сплиту 1926. враћа се у родни Београд где у 41. години живота умире у санаторијуму на Врачару. Сведоци њених последњих часова кажу да се само угасила са осмејком на уснама. Није дочекала да види своју прву књигу одштампану и у излозима београдских књижара. Са престижним плавим корицама Српске књижевне задруге и предговором Павла Поповића Анђелијина два прозна дела „Лутања” и „Паланка у планини” коначно су угледала светлост дана.

Анђелија Лазаревић - Река са обалом

Ипак, после тога рад Анђелије Лазаревић пада у заборав. Ни подсећање Милоша Црњанског 1929. године на стваралаштво „даровите Лазине кћери” није помогло да књижевни Београд и Србија посвете више пажње свестраној уметници. Као да се и судбина уротила против Анђелије па 6. априла 1941. у бомбардовању немачких „штука” нестају и њени рукописи.

   Последњих година полако али сигурно ликовно и књижевно дело Анђелије Лазаревић излази испод вела заборава а успомену на ову даровиту жену носе и улице у Прокупљу и Мачванском Причиновићу крај Шапца, родног града њеног оца Лазе. За живота скромна и стидљива, Анђелија Лазаревић оставила је дело које тек нови нараштаји треба да открију и спознају, као и она што је – да је срећа увек у нама самима.

Драга дјецо, посебно прваци - срећан вам полазак у школу!

Драга дјецо, посебно прваци 

- срећан вам полазак у школу!

Школско звоно сутра ће огласити почетак, по условима, најнеобичније нове школске године. Разреди су у већини школа подијељени на пола, смјене временски раздвојене, да би се оставило времена за дезинфекцију учионица, часови су скраћени, а секције укинуте. 

Бранко Ћопић је много писао за дјецу, а кад изговорите његово име, свако дијете које је прочитало макар једну лектиру, помислиће на Николицу с приколицом и друге орлове који рано лете. Јер, све и ако сте друге лектире избјегавали, „Орлове” сте сигурно прочитали.

Можда нисте знали, али, Бранко је био и учитељ. 
Школу је завршио у Бања Луци, а радни вијек провео у Београду.

Данас се сјећамо како је он доживио полазак у школу, кроз пјесмицу, духовиту као и сва његова дјела.

Времена су се промијенила, 
али су првачићи увијек полазили 
у први разред ...

ИЛАРИОН РУВАРАЦ ... Из славне српске прошлости ... Покушавам да најзнаменитије Србе и историјске догађаје отргнем од заборава

ИЛАРИОН РУВАРАЦ

Рођен је као Јован 1. септембра 1832. године
у Сремској Митровици.

Био српски историчар, свештеник,

архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег,

ректор манастиру Гргетег и академик.

Сматра се за једног од зачетника

критичког правца у српској историографији.

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Манастир Грегетег /на Фрушкој Гори/

Умро је у манастиру Грегетег 

/на Фрушкој Гори/,
8. августа 1905. године.

Гроб Илариона Руварца у манастиру Гргетег