За вјернике Српске православне цркве ... 5. новембра је: Свети апостол Јаков и епископ Јерусалимски

 

Беше он син праведног Јосифа, обручника Свете Деве Марије, из првог брака. Још од своје ране младости заволео је строг живот, кога се у потпуности придржавао. Никада, овај преподобни младић није јео масти ни зејтина, живео је чисто, испоснички, једући само хлеб и пијући воду. Једном речју, одбацивао је све оно што телу доноси задовољство.

Сваку ноћ је проводио у молитви, једном речју до краја живота био је прави девственик. Постоји веровање, по старом предању да је његов отац лежећи на самртничкој постељи позвао своје синове ради деобе имања. Успротивише се они ради очеве жеље да један део имања остави и Исусу, сину Деве Марије, но само Јаков пристаде на то, али браћа беху упорна те он рече да ће брата свог Исуса примити на свој део имања и узети га као сунаследника. Зато се с правом и назива Братом Господњим, а такође и због тога, што када се оваплоти Господ наш Исус Христос, и када Пречиста Дева Марија бежаше са Сином и Јосифом испред цара Ирода, пође са њима и Јаков и пратише их у стопу. Био је он омиљени апостол Господу, те му се Он након васкрсења јави одвојено од других апостола. Живео је свети Јаков богоугодно и праведно, и би уврштен у седамдесеторицу апостола Божјих.

У својој 34 -ој години по Божјем промислу поставише га за епископа јерусалимске цркве -мајке Хришћанске Цркве. Руковођен Светим Духом он састави и написа Свету Литургију, коју касније због немоћи људске скратише Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст. 

Једног дана, првосвештеник јеврејски, Ананије, нареди Светом Јакову да на дан Пасхе (јеврејски празник) стане пред народ и проповеда против Христа. Изађе Свети Јаков на кров храма и обрати се сабраном народу са речима: "Што ме питате о Сину човечијем који добровољно пострада ради нас, би распет и погребен и у трећи дан васкрсну из мртвих? Он сада седи са десне стране Вишњега и опет ће доћи на облацима да суди живима и мртвима".

Народ се обрадова овим речима и поверова у Христа, а фарисеји и књижевници разљутише се и гурнуше Јакова са крова, те он паде на земљу. Онда га каменоваше и убише на свиреп начин. И док је умирао у мукама, овај Праведник Божји, молио је Бога да им опрости грехе њихове, јер нису знали шта раде. Тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у Царство Господа свога.

Русу је Србија дала љубав, а он се одужио медаљом послије 26 година ... Рус Владимир Мирончиков, који је наступао у репрезентацији Србије, освојио је бронзану медаљу на Свјетском првенству у боксу које је одржано у Београду.

 

Херој 21. по реду шампионата планете је српски репрезентативац Владимир Мирончиков који је освојио бронзану медаљу.

Рус је Србији донио медаљу на коју се чекало дугих 26 година.

Владимирова бронза за Србију сија златном бојом.

МИРИ БАЊАЦ - СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

  4. новембра 1929. године 

рођена је славна српска глумица

МИРА БАЊАЦ

Судбине великих људи су углавном тужне.

Судбине малих људи су увијек тужне и жалосне!

ТУЖНА СУДБИНА МИРЕ БАЊАЦ: 

"Јаукала сам београдским улицама, морала сам да позајмљујем новац, а онда сам наишла на зеленаше"

У једном тренутку живота наша глумачка легенда имала је велике дугове.

Она је највећа глумачка легенда, и даље ради иако је напунила 92 године. Живот је није мазио, али Мира, никада није одустајала. Корачала је кроз живот уздигнуте главе.

Још у дјетињству одрастала је у току страшног рата и ужаса.

"Ја, у ствари, уопште и нисам била дете. Била сам, ето, неко биће. Одрасла сам у току страшног рата и ужаса. Друго, живела сам код бабе. 

Мој отац је био Американац. Довели су га овде кад је имао двадесет и неку годину. Није ни знао српски, оженили су га мојом мајком која је била лепа девојка" – рекла је у једном интервју Мира Бањац, а онда наставила "да су њени родитељи живели свега четири године заједно, а онда се тата вратио за Америку", с обећањем да ће послати њеној мами папире за њу и малу Миру. Желео је да и оне дођу. Обећање је испунио, али се десило нешто што ће дуго памтити.

"Моји ујаци нису дали. И тако, ми не одосмо. Онда је мајка отишла у Београд, где се запослила. Примаче се рат, затворише се границе између Србије и Хрватске, она оста у Београду, ја у Ердевику, где сам и рођена, код бабе и тетке по оцу, која је такође дошла из Америке и слабо говорила српски. Те две жене су се страховито свађале, а ја сам живела у томе и у чежњи за мајком. Због њих две, баке и тетке, никада нисам научила енглески", испричала је Мира Бањац.

Остварила је велике улоге током живота ...

Када је дипломирала, одмах се удала и то за своју прву велику љубав, Андреју Јовановића. Упознали су се на студијама глуме у Новом Саду. Мира је већ у 24. постала мајка, родила је сина Бранислава.  Развели су се..

Пошто је рано остала сама, није имала пуно времена да се посвети сину и приватни живот трпео је на уштрб каријере.

Мира Бањац је у једном кризном моменту 

размишљала да себи одузме живот. 

Није имала пара, а дуговала је доста новца.

"Јаукала сам београдским улицама, била сам на ивици да се убијем. Морала сам да позајмљујем новац. Прво сам наишла на зеленаше, који су узимали по три пута више и то је био рашомон. Једног дана сам отишла у хотел 'Метропол', наручила кафу, села да напишем писмо и хтела да се бацим доле", рекла је Мира Бањац.

"У једном тренутку позвао ме је Стипе Делић. Каже хоће да радим велику главну улогу. Била је то чувена Марија, из логора, због које су ме шишали до главе. Уговор је био милионски. Потпишем и вратим све дугове. То је био мој мрак, али и прочишчење. Пола динара више у животу нисам позајмила! Да умирем - не бих", рекла је Мира Бањац у једном интервјуу.

Живот траје ...

МИЛОЈЕ ВАСИЋ ... Да се не заборави!

 

4. новембра 1956. године

умро је свјетски познати археолог Србин 

Милоје Васић

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

У Великом Градишту, родном мјесту 

познатог професора, 20. априла 2007. године 

постављена је његова спомен биста 

испред Средње школе која носи његово име.

Срамно мале казне за муслиманске злочинце који су мучили и убијали српске логораше ... НАПОМЕНА: У овом кривичном предмету, као бивши логораш - био сам један од свједока у Кантоналном суду у Сарајеву.

 Некадашњи припадници такозване Армије БиХ Мустафа Дивјан и Алија Газибара осуђени су на укупно 12 година затвора за ратни злочин против српских цивила, који су били затворени у логорима "Силос" и "Крупа" у општини Хаџићи.

Тужилаштво и суд Кантона Сарајево 

У поновљеном поступку пред Кантоналним судом у Сарајеву Дивјан је осуђен на 10 година затвора, а Газибара на двије, саопштено је из Тужилаштва Кантона Сарајево.

Дивјан је проглашен кривим да је као припадник Четврте моторизоване бригаде такозване Армије БиХ, 22. априла 1993. године убио двојицу затвореника цивила српске националности, а Газибара, припадник исте бригаде, за наношење душевне и физичке боли затвореницима.

У оптужници се наводи да је Дивјан надзирао рад затвореника цивила српске националисти који су из логора "Силос" и "Крупа" у општини Хаџићи доведени на присилне радове код Пољопривредног института "Бутмир".

Након што је чуо да је њих неколико побјегло, Дивјан је хицима из аутоматске пушке из непосредне близине пуцао у два затвореника који су преминули на лицу мјеста.

ЈЕЛЕНА ЖИГОН - Да се не заборави!

Јелена Жигон

Рођена је 3. новембра 1933. године у Београду.

Била је српска и југословенска глумица.

Њен супруг је био глумац Стево Жигон,

а кћерка јој је умјетница Ивана Жигон.

 

Мајка и кћерка - ЈЕЛЕНА и ИВАНА ЖИГОН

Јелена Жигон и Десанка Максимовић

БРАВО АЊА ... БРАВО СРБИЈО ... АЊА ЦРЕВАР освојила сребрну медаљу на Европском првенству за пливање у малим базенима.

Српска пливачица Ања Цревар освојила је друго мјесто и сребрну медаљу на 400 метара мјешовитим стилом на Европском првенству у малим базенима, које се одржава у руском Казању

Цревар је финалну трку завршила у времену 4:30,47, стигла је до сребрне медеље. Само за двије стотинке Ањи је измакла златна медаља, али и ово је сјајан резултат.

Из славне, али и истовремено и трагичне српске прошлости ... Окупација Сарајева 1878. и страдање Срба у околини ...

Аустроугарско освајање Босне и Херцеговине извршено је у раздобљу од 29. јула до 20. октобра 1878. године, на основу одлуке Берлинског конгреса. Током војних дејстава,  аустроугарске снаге су у појединим областима Босне и Херцеговине наишле на отпор локалних јединица, састављених првенствено од муслиманских војника, који су се противили аустроугарском запосједању земље. Одговор на отпор је био бруталан и произвео је велике људске жртве. Почеци аустроугарске владавине нису запамћени по добру .

Најзимљивији, описи борби за Сарајево остали су у записима владике Саве Косановића, архиепископа и митрополита сарајевског од 1881. године. У то вријеме Косановић је објављивао своја запажања под псеудонимом протопоп Недељко и сам је учествовао у догађајима о којима свједочи.

Косановић тврди да је при заузимању Сарајева било 42.000 редовне аустријске војске док јој се супротставило непуних 5.000 неорганизованих Сарајлија. 

Филиповићево освајање Сарајева

Барон Јосип Филиповић био је артиљеријски генерал аустроугарске војске, рођен у  Госпићу. У Сарајеву је боравио од дана заузимања (19. август) до 2. децембра 1878. године. Кратки период његовог боравка, Сарајево памти по злу, прогонима и масовним погубљењима. Аустоугарски извори говоре о хиљаду убијених Сарајлија у само једном дану. Остало је записано његово обраћање представнику сарајевских муслимана: “А, ви, лопови и скотови, ви хрђе и кукавице! Ви и ваша блистатељна Порта, којој сваки траг смрди, као што се ни вашим улицама не може проћи од смрада и нечистоће. а зашто јуначки и поштено не објависте рат, него курвински и лоповски. Показаћу ја вама силу Аустрије, бунтовници и скотови“.

Упркос свему, остаје траг да је генерал Филиповић 13.11.1878. проглашен првим Почасним грађанином Сарајева, а велика касарна испод Бистрика носила је име по њему.

Косановић нам говори да је борба за Сарајево трајала “седам пунијех сати”. Филиповићу није успјело да на царев рођендан заузме Сарајево, закаснио је један дан. Храна за војску и коње је поскупјела, није је било довољно ни за грађанство. Путеви снабдјевања Сарајева храном били су прекинути, “ока хљеба 60-70 крајцара, и још да га је било!”.

“Причају очевици да је генерал Филиповић у шехер Сарајеву од муке чупао своје косе на глави. Кад на ово стање помислимо, онда нам нехотично излази пред очи слика грофа Андрашија и падају на памет оне његове ријечи:  да Аустро-Угарску свак радо чека у Босни и Херцеговини и да ће она само са једним регементом војске и музиком ући у Сарајево”.

Сарајево је заузето уз жестоке уличне борбе и велику одмазду над домаћим становништвом.

Злочини над Србима у околини Сарајева

Генерал Емерик Кајфел је водио десно крило напада и продирао је од Блажуја, Илиџе, Которца, преко Лукавице и Враца до Дебелог брда. Косановић је забиљежио да су том приликом убијани Срби који нису пружали никакв отпор.

“При уласку окупационе војске у Сарајево погинуло је од окупационе војске савим невине православне српске чељади у Сарајеву и око Сарајева за Врацима до 40 душа, мада та чељад нијесу били учесници у тој отпорној борби противу војске, него мирно сједили у својим кућама или пазили на своје радње да их ко не пороби.” Даље се наводи да је у својој кући убијена Ана Скопљанка док је Мара Поповић остала без ноге. Слиједи списак побијених Срба, гдје се наводи да су били апсолутно невини. Остоја Кнежевић, свештеник Нико Камаић, Митар Чарак, Симо Станић, Кабларев зет и многи други су тај дан пострадали.

Страдали су у наредним данима и Косорићи на Гласиначком пољу, јер су аустроугарски војници приликом претреса, пронашли оружје. Том приликом убијени су стари Антоније Косорић, његови синови Марко и Лазар и братић Никола. Старог проту Саву Косорића су везали и тукли кундацима, ломили му иконе и уништавали књиге.

Страдање Боја Трифковића и дружине из лукавичке пиваре

У Лукавици је прва пивара отворена 1866. године. Отворио ју је Ристо Радуловић из Љубиња и то на локацији данашњег Ауто-сервиса “Корекс”. Остало је записано да је ова пивара производила пиво слично штајнбиру. У опису Сарајева са околином из 1867. Игњат Сопрон спомиње пивару у Лукавици. “Још да споменемо само у кратко љупку Лукавицу, долину, која се од Требевића западно пружа, и која се после по сахата хода са сарајевским пољем спаја. Она повећа зграда на потоку то је пивара, а она друга нови млин, који Сарајево с финим брашном снабдева. Оба подузећа први су покушаји у индустрији”.

Тог дана кад су вођене борбе за Сарајево, у пивари се налазило неколико људи. Кад је аустроугарска војска дошла надомак пиваре, запуцано је на њих из једне муслиманске куће. Војници су помислили да је пуцано из пиваре па су је опколили и заробили присутне. Бојо Трифковић је био надгледник Радуловићевих имања. Пазио је на пивару и имао је са собом двојицу Васковића (оца и сина), двојицу Суљића, кнеза Палексића и Јозу пивара. Сва седморица су свезана и одведена на ислијеђивање “за турбе у Лукавици”. Питали су их ко је пуцао на војску, гдје су Турци, има ли муслимана међу њима (нису хтјели одати Суљиће). Након што је Јозо пивар показао аустријски пасош, повели су их назад у пивару.

Из непознатог разлога, на пола пута до пиваре, доведу их до потока који је текао кроз Лукавицу и ту их изнад једне јаме избоду бајонетима. Онда су их тако израњаване и полуживе затрпали земљом. “И тако ти сиромашни Бојо са својом дружином, ни крив ни дужан, би мученик и жртва крволочног аустријског бајонета.”

Срећан рођендан - Бори ЂОРЂЕВИЋУ

 1. новембра 1952. године рођен је

велики српски умјетник

БОРА ЂОРЂЕВИЋ

 

JEDINO MOJE  - РИБЉА ЧОРБА

I sve je islo kao po loju

dok sam te imao kao moju

to nije mogla biti bilo koja

sve dok si bila moja

Bolje ne mogu da postoje

od ove samo jedine moje

bili smo samo nas dvoje

o moje nekada, jedino moje

Ko indijanac stavljam ratnicke boje

da te osvojim, jedino moje

ljudi matore, boraju se, goje

a ti jos lepa, jedino moje

Kad bi bio potop, 

a ja da sam Noje

i tebe bih poveo, jedino moje

bilo je zena da nema broja

al' samo ti si bila moja

Grci zbog ljubavi unistili Troju

ja bi sve srusio za ovu moju

losi krojaci sudbinu kroje

zasiven za tebe, jedino moje

Nitko me nije izbacio iz stroja

jedino ti, ljubavi moja

mnogo je suza, krvi i znoja

proliveno zbog tebe, jedina moja

Ja nemam mira, nemam ni spokoja

kad sam bez tebe, jedina moja

ja sam ranjen, rane se gnoje

gde si jedino, nesrecno moje

I oko rana muve se roje 

a tebe nema, jedino moje

mozda je djavo dos'o po svoje

zbogom najlepse, jedino moje 

Ja sam ranjen, rane se gnoje

gde si jedino, nesrecno moje

mozda je djavo dos'o po svoje

zbogom najlepse, jedino moje

СТОЈАН НОВАКОВИЋ - Да се не заборави!

1. новембра 1842. године рођен је

историчар, филолог, политичар, државник и академик

СТОЈАН НОВАКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Припадао је младоконзервативцима који ће прерасти 1880. у Напредну странку, коју је Новаковић основао заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.

Потписници лондонског мира 1913,

Стојан Новаковић седи први слева

Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду, која је трајала седам година (од 1885. до 1892). По повратку је постао председник Државног савета да би, након три године, 1895 - 1896. постао председник једне од дуговечнијих дванаест влада за време владавине краља Александра Обреновића. Пад Владе поново одводи Новаковића у дипломатију, посланик је у Цариграду до 1900, затим краткотрајно у Паризу, па до 1905. у Петрограду, где је и пензионисан. То је, ипак, био крај само дипломатске каријере Новаковићеве.

Споменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово име

По повратку у земљу, Новаковић је један од обновитеља Напредне странке која је добила име Српска напредна странка.  1909. Новаковић је изабран, упрокс малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара 1915. у јеку Првог светског рата.  

За вјернике Српске православне цркве ... 1. новембра је Свети Прохор Пчињски

Прохор Пчињски (почетак 11. века - 14. септембар 1067) православни пустињак и светац, један од првих следбеника Светог Јована Рилског.

Рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена.

Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило - Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини.

Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота.

После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора.

Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору.

Манастир Прохор Пчињски

У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.

О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Православна црква овога свеца слави 1. новембра.