Чак
је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији.
Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у
Паризу.
После
тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а
и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве
издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и
тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.
Отац
Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II
светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку
Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија.
Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца,
који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту
издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио
хрватским, емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега
према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио
кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у
Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као
кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у
погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.
Пуне
две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у
месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968.
године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић
зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па
га је истерао из свог дома.
Када
се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим
Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен
југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да
иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У
досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био
регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био
само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица
вођена је под шифром „Кобра“.
Операција "Кобра"
Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била
је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у
Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза.
Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године
боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти
нестао?..“
Објаснио
сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у
крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми
генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску
личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију,
да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију.
Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао
сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да
одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме
Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним
речима: „Гдје си куме мој!“
Како
су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја
били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер
је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године
Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се
и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле
вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у
поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и
уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не
брините! И не бојте се ви, пазићу и вас.
–
Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па
га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком
Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је
и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што
ћеш ти, остави ми генерала на миру!“
Чекао
сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити
тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао
сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато
сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао
сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли
Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из
Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића:
„Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже
он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“
У
то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао
је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од
КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље
Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је
шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због
новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у
Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и
са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили.
Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је
сањао да буде нови Павелић.
Дана
шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно
писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију
специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две
новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из
БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да
чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио
двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су
гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић
и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код
Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној
карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.
У
Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам,
ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља
је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па
ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана.
Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и
гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута.
Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао
сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде.
Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте
спавали?“ „Добро, добро“ каже он.
Десет
и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс
ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам
добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао
сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић,
који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу.
Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у
панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу.
Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по
штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у
Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“
Видим
поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он
повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем
чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се
дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже
руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти
маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“
Усташки ратни злочинац Макс Лубурић, десна рука крвника Независне државе Хрватске Анте Павелића и један од главних оснивача усташког хрватског конц-логора Јасеновац
Погоди
га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и
окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад
се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему.
Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв
се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине.
Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва
га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да
Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин.
Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико
кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет
стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке
станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!
Од славе до немилости
“Након
повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна
звезда, новине су писале о њему, а постојала је могућност да га прими и
одликује лично, Јосип Броз Тито. /Ово никада није потврђено, нити
доказано, јер да је Броз имао ту намеру, он би то и урадио!/.
Дакле,
до тога никада није дошло из много разлога. Наиме, популарност Илије
Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је
директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним
планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих
људи.
Иако
се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога,
наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено
му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње
Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио,
убиства су се увек добро плаћала.
Осамдесетих
година Станић се повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија
Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и
Херцеговине, све док у првој половини деведесетих није откривен као
УДБИН плаћени убица.
