МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ - Да се не заборави!

29. августа 2015. године умро је

један од највећих историчара савременог доба

МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ

ДОБРО САМ ЗНАО АКАДЕМИКА МИЛОРАДА ЕКМЕЧИЋА.

Памтим велики допринос академика Екмечића у предратном ангажовању у Политичком савјету СДС-а кад је српском народу било претешко у  Босни и Херцеговини.

Академик Милорад Екмечић био је један од највећих српских историчара који је за собом оставио бројна дјела на којима ће се темељити знање будућих генерација.

У грађанском ратном вихору који је захватио Босну и Херцеговину, академик Милорад Екмечић и његова породица били су малтретирани, терорисани, хапшени.

Озлоглашене вође "Зелених беретки", држале су га затвореног 47 дана, три пута су га хапсили и мучили, и брутално претукли, оптужујући га да је "главни четник" који "коље дјецу", и главни идеолог "шешељеваца".

На професорово непристајање на сарадњу, злогласни сарајевски мафијаш Исмет Бајрамовић Ћело крвнички га је претукао.

Послије професорске каријере и живљења у Сарајеву, спасавајући свој и живот своје породице избјегао је у Београд, гдје је провео посљедње године научног и професорског рада.

 

СРБИМА ОПШТИНЕ ПАЛЕ - СРЕЋНА КРСНА СЛАВА!

ДАНАС СРБИ
ОПШТИНЕ ПАЛЕ, 
СЛАВЕ КРСНУ СЛАВУ
УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 
- ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ

На многаја љета славили!

-----------------------

СРПСКА

ЗАУВИЈЕК

АМИН

СРЕЋАН И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕН 90-ти РОЂЕНДАН ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ - НАШЕМ ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ!

Моја маленкост у разговору 

са Његовом светошћу 

српским патријархом 

 Иринејем

Патријарх српски Иринеј 

(световно Мирослав Гавриловић), 

рођен је у селу Видова код Чачка,

28. августа 1930. године.

Патријарх је Српске православне цркве, 45. по реду. Право звање патријарха српског гласи:

Његова светост Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

Завршио је основну школу у родном селу, гимназију у Чачку, богословију у Призрену 1951. године, а затим Богословскифакултет у Београду. Замонашен је у манастиру у Раковици 1959. године. Замонашио га је тадашњи патријарх српски Герман.

Био је професоор Призренске богословије од 1959 - 1968. године. 

Завршио је постдипломске студије у Атини, гдје је отишао школске 1962/63. године. 

Послије тога је био постављен за управника Монашке школе у Острогу.

 Поново је био професор и ректор богословије у Призрену 1971—1974. године.

Маја 1974. изабран је за викарноог епископа моравичког, викара патријарха Германа. За епископа нишког изабран је на засиједању Светог архијерејског сабора одржаног 21—28. маја 1975. године. На трон епископа Нишке епархије устоличен је у Саборнојх цркви у Нишу 15. јуна 1975. године.

Био је више пута члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве.

Дана 22. јануара 2010. године одлуком Изборног сабора Српске православне цркве изабран за патријарха, устоличен је у београдској Саборној цркви 23. јануара. 

На дан 3. октобра 2010. устоличен је у манастиру Пећкој патријаршији.

   

Патријарх Иринеј живи у згради Патријаршије.

За православне вјернике ... 28. августа је Успеније Пресвете Богородице - Велика Госпојина

Српска православна црква и верници славе празник Успења Пресвете Богородице, познат као Велика Госпојина, који је један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици. Један од највећих хришћанских празника, 

Успење Пресвете Богородице, познат и као Велика Госпојина, данас славе Српска православна црква и верници.Тај празник, када се завршава и пост који траје 14 дана, успомена је на смрт Богородице и, према јеванђељском предању, дан када се она вазнела на небо "и предала свој дух у руке Спаситеља".

Према канону СПЦ, Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа. Предање каже да је Богородица живела 60 година, према неким изворима 72, да је надживела свога сина и као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију.

Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира. У српском манастиру Жича, задужбини Немањића с почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру. 

У тренутку смрти Богородице, како је записано, "апостоли почеше певати у славу Божју..., а сва се соба засја од чудне светлости и пресвета Дева предаде дух свој у руке Спаситељеве не осетивши смртнога бола". "Мртво тело њено пренеше апостоли на рукама у Јерусалим у Гетсиманију..., апостол Јован носио је маслинову грану, а светао облак окруживаше њен одар и поворку".

Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према Јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе тај празник.

Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве. Време између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство. 

ПЕТАР КОЧИЋ ... Да се не заборави!

27. августа 1916. године 

умро је српски пјесник,

књижевник и политичар

ПЕТАР КОЧИЋ

„Ко искрено и страсно љуби 

Истину, Слободу и Отаџбину, 

слободан је и неустрашив као Бог,

а презрен и гладан као пас“.

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

 

Споменик Петру Кочићу у Београду

Из серијала ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ ... ЈЕЛЕНА ДИМИТРИЈЕВИЋ за коју вјероватно никада нисте ни чули ... - неустрашива дама која је померала границе

Други пишу ...

ЈЕЛЕНА ДИМИТРИЈЕВИЋ

Песникиња, путописац, болничарка, говорила је чак седам језика, а прву збирку поезије "Песме" објавила је 1894. године у Нишу

ЖЕНА која је крајем 19. века и почетком 20. говорила седам језика, писала песме, стварала севдахе, неговала рањенике у ратовима, борила се за права дама, истраживала затворени свет харема..., данас је стављена "ад акта" и заборављена. Време полако исправља ту грешку, па је слој прашине на имену Јелене Димитријевић све тањи. У томе је у великој мери заслужна ауторка Биљана Дојчиновић, која је приредила њену биографију.

Ова велика дама је рођена 27. марта 1862. године у Крушевцу. Била је ћерка трговца Николе Миљковића и Стаменке, наследнице кнеза Милојка из Алексинца. Када је имала десет година, преселила се код полубрата Николе Петровића у Алексинац. Тамо и тада је кренула њена "опсесија" књигама и страним језицима. Мало јој је било што је била одлична ученица, ништа није могло да утоли њену глад за знањем. Желела је да сазна више, неретко је кришом читала књиге које су превазилазиле њен узраст. Све се променило 1881. године, када се удала за потпоручника Јована Димитријевића и преселила у Ниш. Његов дом је био попут библиотеке, ризница најразноврсније литературе, што је Јелени помогло да се додатно образује и прошири видике. А, није то више морала да чини кришом. Убрзо је постала најмлађа чланица нишке Подружбине Женског друштва, а знању француског и енглеског језика је додала и успешно савладавање руског, италијанског, грчког и турског.

Јелена је озбиљно писала о љубави, женама, севдаху. У Нишу је 1894. објавила прву збирку поезије "Песме", а наредне године излази критика њених стихова у угледном часопису "Босанска вила", када је била запажена. Рано је схватила да припаднице њеног пола немају право на много тога, па ни на достојанство. И највише јој је сметало што на то пристају, ћуте и трпе. Конзервативно, доминантно размишљање их је сместило на друштвену маргину, одузело им и помисао да би могле да промене место. Јелена то није хтела да прихвати. Постала је велики борац за женска права, покушавала да освести даме да буду самосталне и образоване, да раде.

СВЕТСКА ПУТНИЦА

БИЛА је једна од првих жена путописаца у свету, које су направиле круг око планете и то забележиле. У књизи "Седам мора и три океана" је описала како је изгледало њено путовање лађом од Ђенове до Александрије, а потом Каира, Долине краљева, одлазак у Јерусалим, освајање Јордана, Витлејема, Дамаска и Бејрута. Оставила је иза себе и "Писма из Индије", "Писма из Мисира", "Нови свет - у Америци годину дана". Многа њена дела су преведена на чешки, немачки и руски језик.

Знатижеља ју је усмерила ка турском језику, подучавао је муфтија Ибрахим ефендија. То је препознала као шансу да упозна орјенталне обичаје који су је брзо заинтересовали. Убрзо се зближила и са муслиманскама и отворила строго чувана врата харема. Тада је било невероватно да једна Српкиња успе у томе... Почела је да истражује свет, путовала у Скопље, Солун и Цариград. Угледне муслиманске породице су је срдачно угошћавале, верујући у њене честите намере. И она то никада није злоупотребила. Све што је сазнала записала је у "Писмима из Ниша о харемима", у свом роману "Нове", у "Писмима из Солуна" и свим другим путописима које је правила широм света.

Балкански ратови су је затекли у Београду, у којем је дуже време живела са супругом и радила. Док је муж био на фронту, она је неговала рањенике. Први светски рат је, стицајем околности дочекала у Немачкој, а у њему је остала удовица. Када је потписано примирије, Јелена је кренула пут Француске, Шпаније, Енглеске, Америке, Сирије, Либана... У путопису "Седам мора и три океана" писала је о сусрету са познатом египатском феминисткињом Ходом Ханем Шарауи Пашом. Била је поносна и због посете индијској феминисткињи Тате, после које се упознала са великим песником Рабиндранатом Тагором. Потом је освајила Јапан, Кину и Цејлон. Цео свет јој је на длану.

Велике су биле њене заслуге у раду "Кола српских сестара", чија је добротворка била, као и једна од иницијаторки покретања календара Вардар. И ту је видела шансу да осоколи наше жене и отргне их од традиционалних окова.

Била је блиска пријатељица књижевника Феликса Каница, мада су многи сумњали да се иза тога крије велика љубав, али Јелена се после Јованове смрти никада није удала. Умрла је 22. априла 1945. године у Београду. Остала је непознаница због чега је сахрањена два сата раније него што је заказано, тако да је последњи опроштај протекао у потпуној тишини.

Биста Јелене Ј. Димитријевић на Нишкој тврђави

СТЕВАН СРЕМАЦ - Да се не заборави!

25. августа 1906. године умро је 

 српски књижевник

СТЕВАН СРЕМАЦ  

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Дјела увијек надживе ауторе 

и остају вјечно да трају ...

------------------

Ово је само мали дио онога што је написао 

славни СТЕВАН СРЕМАЦ, 

а данас су постале трајне пословице и изреке.

Биста Стевана Сремца

испред Народног позоришта у Нишу

Некад било ... Вријеме које је неповратно прошло ... Посјета патријарха Варнаве Сарајеву и будући светитељи у литији од Саборне до Старе православне цркве на Башчаршији

Некад било ... Сарајево, 16. и 17. септембар 1933. године ... Литија у центру Сарајева, предвођена тадашњим патријархом Варнавом уз саслужење епископа и уз пратњу Војске Краљевине - Вијећница Сарајево ...

Његова светост патријарх Варнава

Патријарх Варнава, рођен у Пљевљима као Петар Росић, на челу СПЦ био је само седам година. Изабран је за патријарха 1930. године, у својој педесетој години живота. Под сумњивим околностима умро је 1937. године. Био је патријарх у тешким и несигурним годинама у вријеме доласка нациста на власт у Њемачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Није потврђена, али ни демантована тврдња да је отрован због свог непомирљивог става око стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије.

У јесен 1933. године посјетио је градове Босне и Херцеговине (Сарајево, Тузлу, Бањалуку, Мостар, Невесиње, Требиње). 
У Сарајеву је био 16. и 17. септембра и присуствовао прослави седамдесетогодишњице Саборне цркве, која је почела да се гради 1863. године.  

Неко друго Сарајево

Гледајући старе фотографије и читајући описе из штампе која је извјештавала о патријарховом доласку, види се неко друго Сарајево. Било је то Сарајево у којем су у литији поред патријарха, сарајевским улицама ходали и двојица каснијих светитеља, Св. Николај Жички и Св. Петар Сарајевски.

У истој тој литији учествовале су хиљаде сарајевских Срба који ће за непуну деценију бити масовно одвођени у логоре из којих се већина никад није вратила.

Дочек на жељезничкој станици

У одбору за дочек патријарха на жељезничкој станици на Мариндвору били су највиши представници цивилне и војне власти, као и црквени великодостојници, али и чланови разних удружења.

Између осталих, ту су били митрополит дабробосански Петар Зимоњић, бан Дринске бановине Веља Поповић, градоначелник Сарајева Асим-бег Мутевелић, његов замјеник Душан Јефтановић, сенатор Атанасије Шола, комадант армије генерал Владимир Белић и многи други. Остало је забиљежено да је Српско пјевачко друштво Слога дошло у пуном саставу, а сва остала друштва су послала своје делегације.

Воз је стигао са закашњењем у 1 час послије подне. Патријарх је у пурпурној одјећи, са патријаршком палицом изашао из вагона. Пред вагоном био је положен ћилим, а дочекан је громогласним узвицима “Живио!“.

Делегација која је допутовала са патријархом је била бројна, па су се ту нашли епископ охридско-жички Николај Велимировић, епископ бачки Иринеј Ћирић, епископ моравички Викентије Вујић, архимандрит Сава Трлајић, београдски прота Миливој Петровић, протођакон Угљеша Јелић и ђакон Бранко Петровић.

Поздравну ријеч добродошлице упутио је замјеник градоначелника Сарајева Душан Јефтановић који је између осталог рекао: 
“Наше грађанство поздравља највишег достојанственика Српске православне цркве, оне цркве која се увијек, у најтежим временима наше славне, али и трагичне прошлости, одликовала најширом вјерском толеранцијом. Ми знамо да је Српска православна црква увијек гајила срдачну сарадњу са свим осталим вјероисповјестима, имајући пред очима само добро народа и отаџбине, али знамо и да је она са својим представницима показивала увијек пуно разумијевање за опште националне идеале, подносећи са својим народом све жртве за народно ослобођење, дијелећи са њим и добро и зло.”

Патријарх Варнава је узвратио на поздравне ријечи говором у којем је истакао потребу за јединством и толеранцијом. 
“Сваки онај, који не мисли да заједнички сарађује за ову нашу крвљу стечену велику Југославију, нашу државу, знајте да ће бити издајник ове земље. Нећемо га ми проклињати, но оне душе горе које нас са високих небеса гледају.“

Након поздрава велика поворка је пошла до Саборне цркве, гдје је патријарха поздравио митрополит дабробосански Петар Зимоњић. Пред аутомобилима у којима су се возили званични представници ишао је један одред сеоске коњице. Долазак патријарха пред митрополију био је дочекан паљбом из прангија и свирањем музике. Патријарх је присуствовао вечерњој служби у Саборној цркви.

Литија од Саборне до Старе цркве на Башчаршиј

Други дан патријархове посјете почео је архијерејском литургијом у Саборној цркви. У литургији су чинодејствовали многобројни свештеници, а на јектенија је одговарало пјевачко друштво Слога.

Некон литургије, услиједила је литија улицама Сарајева у којој је учествовало неколико хиљада људи и у којој су ношени црквени барјаци. Процесија је кренула са војном музиком на челу. За музиком је ишла чета војника, а онда је ишла дуга поворка у којој су узели учешћа сељаци из околине, трговачка омладина, питомци Шегртског дома, основне школе, занатске школе, дјеца из грађанских школа, Трговачка академија, Средња техничка школа, све гимназије, пјевачка друштва и питомци Богословије. Иза богослова ишло је око 30 свештеника, за којима су ишли архијереји, митрополит Петар Зимоњић, епископ Николај, епископ Иринеј и епископ Викентије. За њима под “небом” који су носили богослови, ишао је патријарх Варнава са жезлом и крстом у руци, благосиљајући народ. Иза “неба” кретали су се високи дужносници и угледни грађани. Литија се протезала од Саборне до Старе православне цркве.

Након литије патријарх је примао у митрополији представнике црквених н грађанских власти. На вечерњој служби, на јектенија је одговарао Руски пјевачки хор.

 Од града са некада већинским српским становништвом све до 1971 године /попис становништва/, у Сарајеву су затрти сви трагови вјековног живота Срба у том граду.

Данас ниједна улица у Сарајеву не носи српско име.

Данас у Кантону Сарајево /10 сарајевских општина/ нема ниједног Србина који је у институцијама власти бар негдје помоћник неког бошњачког функционера.

Данас у Сарајеву живи симболичан број Срба, те се они воде само као статистичка грешка ...