среда, 28. фебруар 2018.

Свједок са лица мјеста! Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта 1992. године ... Рат је почео много раније ...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта, а није ни 4. или 6. априла 1992. године, како то желе казати разни „експерти“ опште праксе, политички и војни аналитичари који су све те догађаје посматрали са стотине километара удаљености.

Рат у Босни и Херцеговини почео је кад су војне и паравојне фаланге Републике Хрватске напале територију тадашње 
Босне и Херцеговине, односно подручје око Требиња /село Равно/ у Херцеговини 1.10.1991. године. 

Управо разни свезнајући "експерти" опште праксе и булумента разних аналитичара који су били далеко од свих догађаја и стварности из тог времена  су највећи "фабриканти" неистина и фалсификатори чињеница и стварних догађаја.

Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу: 
"ЗА СУВЕРЕНУ БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ СПРЕМАН САМ ЖРТВОВАТИ И МИР"! 

ТОМ РЕЧЕНИЦОМ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ЗАПОЧЕО КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. 


Послије тога није се дуго чекало, дошло је до потезања обарача. Сасвим је свеједно ко се нашао у тој улози. Сигнал - то је потпуно јасно - дао је Алија Изетбеговић. То се догодило пола године прије референдума и како је Алија Изетбеговић волио рећи: "међународног признања Босне и Херцеговине", датума који се данас као празник обиљежава само у једном ентитету, односно у Федерацији БиХ.

НИЈЕ СРПСКИ ЋУТАТИ

Српска страна и надлежне институције Републике Српске морале би као прилог овој констатацији одговорити на сљедећа питања:

- колико је Срба изгубило живот у овом грађанском рату, укључујући ту војнике и цивиле, жене, дјецу и старце,

- колико је остало трајних ратних и цивилних инвалида,

- колико је било концентрационих логора у које су затварани Срби и колико је тих несрећника у тим казаматима на најсвирепије начине ликвидирано,

- колико је вјерских објеката и српских цркава порушено, спаљено и опљачкано од стране Муслимана и Хрвата.

- ко је уистину вршио "етничко чишћење" (анализирати попис становништва из 1991. године и видјети садашњу демографску структуру). Мора се направити компарација, а као примјер наводим три кључна града у Републици Српској - Бања Луку, Пале и Требиње, које су Муслимани аутобусима и без било каквих губитака напустили, а након рата су се безбједно и несметано по сопственим жељама вратили у те средине. 

Док, рецимо, из три града која су била под контролом тзв. Армије БиХ - Сарајева, Зенице и Тузле, Србима у току рата није био дозвољен одлазак због наводне "мултиетничности и безбједности". У тим градовима Срби су узимани и држани као таоци, а потом затварани у многобројне концентрационе логоре смрти. Зато се никад неће моћи утврдти ни приближан број звјерски поубијаних Срба у Алијиним "мултиетничким градовима", поготово што су рецимо у Сарајеву поубијане цијеле породице па их нико није могао ни пријавити као жртве ратних злочина. 

- анализирати огромну најезду Муслимана тзв. Санџаклија у Босну и Херцеговину, чиме је пред рат, а и у току рата у многим чисто српским градовима потпуно промијењена национална и демографска структура становништва, што је еклатантно показао и попис становништва обављен 2015. године. 

Као шлагворт, индикативан је примјер предратне Илиџе, једне од најразвијенијих општина у предратној БиХ и једне од пет најразвијенијих општина у тадашњој СФР Југославији. Ако се погледа попис становништва у овој општини из 1971. године, видјеће се да су од укупно 29.452 становника - Срби имали огромну већину, а само 20 година касније, по попису становништва из 1991. године, примат већинског народа на Илиџи су преузели Муслимани. Од укупно 67.438 становника, Муслимана је било 28.937 (43%), Срба 25.061 (37,2%), Хрвата 6.914 (10,3%), Југословена и осталих 6.490 (9,5%). Нажалост, није само Илиџа доживјела овакву судбину. То се прије рата много перфидније радило и не може се рећи да је само рат утицао на промјену демографске структуре становништва у БиХ.

ТРАГИЧНИ СРПСКИ УСУД

Низ је и других ствари које су повезане или које су допринијеле избијању и почетку крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини.

Дакле, рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта – нити је почео због убиства српског свата Николе Гардовића на Башћаршији, а нити је везан за одржавање фамозног референдума 29. фебруара /била је преступна година/ и 1. марта 1992. године.

РАТ У тадашњој Босни и Херцеговини је почео 1. октобра 1991. године кад су регуларне оружане снаге Хрватске напале Босну и Херцеговину на подручју села Равно, општина Требиње.

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом хрватско-муслиманских параформација на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник који је био на редовној служби у ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

Недуго затим, на другом крају БиХ припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из засједе убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

Са простора Хрватске из Славонског Брода артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године у јутарњим часовима смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала "Грамат" у Горњем Кладару.

Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.

Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само наставак и увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине /Сијековац/.

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Такозваним аналитичарима не треба замјерити, јер они се, заправо, увијек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''повјерљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини засигурно јесте напад војске Републике Хрватске на тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. 

Познато је да је управо у селу Равно још у Другом свјетском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' побједницима, скоро сви догађаји из Другог свјетског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане које ни до дана данашњег нису откопане, а ни жртве из њих на достојанствен начин сахрањене. Тако је са српским жртвама забетонирана и истина о српском страдању.

Мало тога из тог времена остало је у сјећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Предводећи војнике у «маршевском кораку» (!) кроз село Равно у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старјешина ЈНА. Тек након неколико дана од тог злочина дошло је до консолидовања у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби, с једне стране хрватске војске из Републике Хрватске и с друге ЈНА и то на територији БиХ, У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су да се врате на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у органима власти у БиХ говорили су о стравичним злочинима које су над хрватским цивилним и домицилним становништвом наводно починили припадници ЈНА.  Дакле, од стране највиших хрватских и муслиманских политичких званичника најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ којој су у задатак ставили - да утврди стварне околности и чињенице о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Предсједништва БиХ састављена мјешовита делегација, која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Предсједништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић. Српски члан делегације био је потпредсједник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега је члан делегације био и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелка Вулетића сам познавао, али нисам знао да је родом из тог краја и да је по националности Хрват, што сам тек тада и сазнао (!).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали нити су били у интересу наручилаца извјештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтио без обзира на велику опасност могао се увјерити да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали бијелој раси. 

"Пси рата" у хрватско-муслиманским 
злочиначким формацијама

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бјежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити необављеног посла. Истинит извјештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 
МНОГИХ ДОГАЂАЈА!
Са ове временске дистанце не знам да ли сам имао срећу или несрећу и да лично будем свједок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видио сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и друге само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па на крају крајева и лажне.

Иако је истина једна и недјељива она је у већини случајева скројена по мјери онога ко је био побједник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму  ''истина'' прилагођавана и дозирана за јавност  у оној мјери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији ратни догађаји само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.

Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху и он је био незауставив.

Сљедећи битан догађај је убиство српског свата на Башчаршији у центру Сарајева. Убијен је Никола Гардовић. Иако су Муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расвијетљен, нити су починиоци процесуирани. 

И не само да тај злочин није судски ријешен, мада се директни убица и његово име знало /касније је Ћело ликвидиран у мафијашком обрачуну/, него ни Ћелини саучесници у почињеном злочину и бројним другим ратним злочинима никада нису изведени пред судске органе, уосталом, као што  није разјашњен ниједан злочин који су Муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву. 

Затим, 26. марта 1992. године десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске је већ 03. марта исте године из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила углавном жене и изнемогле старце.

У Сијековцу сам лично био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видио сам стравичне слике српског страдања.

Ратни пожар се незаустављиво ширио па је стигао и на подручје Семберије. Заправо, 31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видјети, донијети највећу несрећу свим народима у БиХ.

У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично увјерити у стравичне слике страдања народа. /Чувени покушај Фикрета Абдића, члана Предсједништва БиХ да стигне у Бијељину/.

Четвртог априла 1992. године ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити. Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.

Тако је почео рат! Како се завршио, нажалост још не знамо. Не знамо зато што још нема праве истине о свим ратним догађајима.

---------------------------
САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године
, 

нити због убиства српског свата Николе Гардовића.

Такође, не постоји никакав такозвани Дан независности БиХ, 

јер би се у супротном дao какав такав алиби политици 
Алије Изетбеговића која се у континуитету и данас наставља.

Још једноставније – НИКАД СРБИ у Републици Српској
 неће прослављати 1. март као наводни „државни“ празник!

Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, због убиства српског свата Николе Гардовића на Башчаршији у центру Сарајева!


Убиство српског свата НИКОЛЕ ГАРДОВИЋА

1. марта 1992. године на Башчаршији у центру Сарајева, било је без икаквих реакција муслиманских највиших функционера у руководству Министрарства унутрашњих послова и Државне безбједности Босне и Херцеговине!


ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

Муслимански дио руководства МУП-у БиХ истог дана је знало ко је и како починио злочин 1. марта 1992. године, кад је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.

1. марта 1992. године око 18 часова, након убиства Николе Гардовића, у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, те помоћник министра Јусуф Пушина, као и подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присутни су били замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције БиХ Момчило Мандић. 

Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-еа и МУП-а БиХ.
Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај њих није ни интересовао.

На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.

Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се дато обећање и оствари. Скоро послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко је директни извршилац и по чијем налогу је почињен тај терористички злочин. Дакле, знали су ко је и како убио српског свата и по чијем наређењу. Но, нама српским представницима у МУП-у и ДБ-е БиХ нису хтјели да саопште ниједан податак који смо тражили.

Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи и да се открије починилац убиства. Било је очигледно да је у питању била добро испланирана муслиманска акција и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-у и МУП-у БиХ.


Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати, Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде, све са циљем избијања већих нереда и хаоса. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке", које су само на папиру словиле као параполицијске формације.

Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис" из снајпера пуцали на масу окупљену на масовним протестима испред тадашње скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ изазивања свеопштег хаоса је био да се за све оптуже Срби.

Одмах послије пуцњаве муслимани су лансирали информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”, гдје су мислили да се у том тренутку налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.

Караџић у то вријеме није није био у хотелу.

У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и за мало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.

Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из “Холидеј ина”, већ једино из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ, која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.

Све је дакле указивало на то да се радило о добро осмишљеном муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - само наставак крвавог грађанског рата у БиХ .

****************************
НАПОМЕНА:

За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Гардовића.
Убица српског свата Николе Гардовића 
- злочинац Рамиз Делалић-Ћело
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице који никада није окончан, јер је злочинац Делалић убијен 2008. године у Сарајеву.

Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.

Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ. 


Од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, злочинац Делалић је 
за заслуге“ са посветом на поклон добио пиштољ. 
******************

Рат у Босни и Херцеговини није почео 
1. марта 1992. године, а није ни због убиства српског свата Николе Гардовића у Сарајеву.



уторак, 27. фебруар 2018.

МИРА АЛЕЧКОВИЋ - За сва времена! На почетку мјесеца рођена, на крају истог мјесеца и умрла.


27. фебруара 2008. године умрла је
славна српска пјесникиња 
МИРА АЛЕЧКОВИЋ
  

Овакву животну биографију мало људи је имало.
Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.

Невјероватна је чињеница да је Мира била 
прво женско дијете, које је након 482. године 
рођена у породици Алечковић.


 ++++++++++++++


понедељак, 26. фебруар 2018.

Да се не заборави! Из славне српске прошлости! Топлички устанак – једина оружана побуна у поробљеној Европи


26. фебруара се обиљежава 101. година 
од избијања Топличког устанка.

То је један од најважнијих догађаја 

у историји Србије током 
Првог свјетског рата.


То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата.

Устанак је трајао од 26. фебруара до 25. марта 1917.
Бугарска је вршила бугаризацију Срба, Албанаца, Турака, Грка и Јевреја. Македонско становништво је третирано као бугарско.

Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања. У нишком округу убијено је око 100 свештеника. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици, такође око 3.000 Срба.
Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена породицама, а сви уџбеници на српском језику су одузети од становништва. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским.

Бугари су приликом гушења устанка, уз ужасна зверства, убили око 20.000 људи, махом цивила, укључујући мноштво жена и деце.
Највећи део побили су Бугари, користећи врло често само хладно оружје бајонете.

Много се пута догодило да су Бугари поливали људе и жене петролеумом и онда их претварали у живе буктиње. У више случајева српски сељаци су бацани у казане кључале воде и тако кувани. У општини Добри До сахрањивани су живи људи, а у селу Лукову сељацима и сељанкама счцене су руке, ноге, вађене очи и одсецане уши.

Избијању устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту стање у окупираним областима. Пред успешном офанзивом армија Централних сила у јесен 1915. године, српска војска се морала повући преко Албаније. У Србији су формирани органи окупационе власти, који су сталном политиком денационализације (затварање српских школа, забрана српског језика, обичаја, спаљивање књига) и безобзирном пљачком, реквизицијом и одвођењем у интернацију, изазвали огорчење становништва. Бугарски освајачи су чак узели улогу ослободилаца, пропагирајући да су окупиране области Србије у ствари стара бугарска територија!
Улазак Румуније у рат на страни Антанте, у августу 1916. године, пробудио је наду српског становништва да ће ускоро доћи до пробоја Солунског фронта. Појединци су се тада наоружали и избегли у шуме. Потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, није се могао повући са главнином војске зато што је био рањен. Он је остао у Косовској Митровици и први започео рад на стварању организованог покрета отпора. У лето 1916. формирао је у Лепосавићу чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда.

Српска Врховна команда је, у вези са планираном офанзивом армија Антанте крајем септембра 1916. упутила Косту Миловановића Пећанца, резервног пешадијског поручника и ранијег четничког војводу, авионом у Топлицу. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења, добио задатак да створи тајну организацију отпора, која ће ступити у борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и стигну до Скопља.

О Топличком устанку постоји мало извора првог реда. То су дневници истакнутих људи гериле и преписка војвода и четовођа. Дневнике су писали четничке војводе Коста Миловановић Пећанац, Коста Војиновић Косовац (лични и операцијски), Милинко и Тошко Влаховић, Димитрије Димитријевић и Јован Радовић. Коста Пећанац је наредио и четовођама да воде дневнике "о целом /.../ раду" и преписују његове наредбе у бележнице. Део ових дневника сачуван је само у преводу на бугарски и немачки, па и даље остаје задатак да се пронађу оригинали. Тако је сачуван дневник Милана Андрејића, чија је копија урађена писаћом машином у преводу на бугарски језик. За неке белешке знамо да су постојале само на основу исказа из других извора. На пример, за дневник Димитрија Димитријевића знамо само на основу немачке грађе.

"Јунаци'"ове књиге, поред четничких војвода и четовођа, су људи из народа, до тада непознати. Приказани су обични људи које је ковитлац рата убацио у масовни устанак. Са страница ове збирке открива се њихова велика, боље речено огромна љубав према домовини, жеља да се помогне онима у српским униформама на Солунском фронту. Њихова страдања и жртве су просто невероватни данашњим генерацијама Срба.

Из славне српске прошлости ... Да се не заборави ... Прота Матија Ненадовић

Прота Матија Ненадовић

је био војвода из Првог српског устанка, председник 
Правитељствујушчег совјета и дипломата. 

Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји




Споменик у Ваљеву


26.2..1199. године умро је Оснивач династије Немањића - Велики жупан Стефан Немања ... ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Стефан Немања
је био велики жупан Рашке,
родоначелник владарске династије Немањића
и творац моћне српске државе у средњем вијеку
Умро је 26.2.1199. године.


Из славне православне
српске прошлости

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


недеља, 25. фебруар 2018.

Сјајне СРПКИЊЕ на Гран прију у Египту ... ВАЊА СТАНКОВИЋ златна, ТИЈАНА БОГДАНОВИЋ сребрна, као и јуче МИЛИЦА МАНДИЋ, такође сребрна медаља!


Вања Станковић (до 49кг) је освојила златну медаљу на турниру Г2 категорије у Египту, док се Тијана Богдановић (до 53кг) окитила сребром! 

Уједно, Вања је добила и још једно признање, пошто је проглашена за најбољу такмичарку турнира.


Вања Станковић је на старту била слободна као први носилац, затим је побиједила Шинел из Швајцарске, у другом колу је била боља од Вијетнамке Тријонг, док је у финалу савладала Казахстанку Јесбергенову.
------------------
Тијана Богдановић је била боља од Њемице Леонхарт, затим и од њемачке такмичарке Нотхафт, док је у полуфиналу савладала свјетску првакињу, Туркињу Агрис. 
У финалу је за длаку изгубила од Тарвиде из Летоније.

----------------------------
Милица Мандић освојила је јуче сребрну медаљу на теквондо турниру Г2 категорије (до 73 килограма), који се одржава у Египту.

Мандићева је на старту савладала Италијанку Ротоло са 14:2, затим је била боља од Њемице Хаџић са 6:2, док је у финалу на златан бод изгубила од одличне Туркиње Нафије Кус.