среда, 27. мај 2020.

АЛЕКСА ШАНТИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


27. маја 1868. године рођен је

АЛЕКСА ШАНТИЋ

Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.

Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.
Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.
Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).
Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.

Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.

Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.

Послије 1912 и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.
Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.

Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).
-------------
 Молитва Алексе Шантића за коју мало ко зна:
Ријечи које лијече, рађају наду
и опомињу на праштање

Прошло је више од вијека,
а ове ријечи и данас подсјећају
шта је у животу важно,
лијече патњу и улијевају наду...
    Слика 
    Резултат слика за Алекса Шантић - Славко Јовичић"
                  
    Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. године

     Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић.

     Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић (десно).

     Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић. 

Биста Алексе Шантића на Калемегдану, у Београду.

уторак, 26. мај 2020.

На данашњи дан, 26. маја 1992. године ... Године пролазе, дани се не заборављају ... Зло се никад не заборавља и трајно се памти ...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


На данашњи дан. 26. маја 1992. године ...

Као појашњење зашто ми је битан 26. мај 1992. године
говори посебно сјећање на тај црни дан у мом животу ...

Кад се након 28. година присјетим тог 26. маја 1992. године, као да сам поново почео да живим. Отме ми се само по неки уздах и доста суза. У мојим годинама није лако бити имун и свакодневно се присјећати на вријеме које је протекло у претходним годинама.

26. мај 1992. године памтим и памтићу све док будем жив, као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успијевам да продужим живот.

На данашњи дан прије 28. година, тог несрећног 26. маја 1992. године, iz svoje kuće одведен сам у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.

О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, мало кога данас то интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао... Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...

Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштени су само да раде најтеже послове за потребе муслиманске војске на првим борбеним линијама и у живим штитовима. У том паклу нико вас није гледао као човјека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина. 

У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих чак и једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 војника који су били мобилисани у резервни састав тадашње регуларне ЈНА и који су заробљени у војном складишту у Жуновници, општина Хаџићи, сви остали логораши су били цивилна лица и од породичних кућа доведени су у логор. 

Кроз логор “Силос”, према мојим сазнањима и евиденцији прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Свега се сјећам као да је било јуче. Јер, зло се најдуже памти, заправо zlo se никад не може ни заборавити. 

У почетку, у току прва 63 дана у логору од 77 килограма колику сам имао тежину изгубио сам 43 килограма, тако да сам 8. августа те '92 године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.

Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа” и “Храсница”/ провео сам 1334. дана или 44 мјесеца, а сам рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.

Затворен сам 26. маја 1992. године, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године.

Концентрациони логор "Силос" је затворен на велики Православни празник - Светог Саву 27. јануара 1996. године и једини је логор у БиХ који је распуштен чак и након рока који је bio назначен у Дејтонском споразуму. Тај рок  је за све зараћене стране био обвезујући. Заправо у року од два мјесеца након потписивања Дејтонског споразума сви логори у БиХ су морали бити распуштени, али то се није десило, јер муслиманска страна се није држала Дејтонског споразума. 

Коинциденција да или не, али у њој је најмање симболике. На исти дан, 27. јануара у Другом свјетском рату распуштен је злогласни фашистички концентрациони логор смрти "Аушвиц"!
И од тада, па до данашњих дана траје моја стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима смрти. 

Такође, цијело то вријеме траје и моја борба за истином о страдању српског народа на просторима Босне и Херцеговине. Нажалост, мало помоћи је било од оних који су били најпозванији и којима је била дужност да се залажу за истину и о страдању сопственог народа, а то су, прије свих - све досадашње власти у Републици Српској.

И коначно - ИСТИНА је само једна и она је недјељива и на истину нико нема ексклузивно право! 

понедељак, 25. мај 2020.

Злочинац Јосип Броз - Контраверзе, лажи и истине о злочинцу који је обиљежио трагичну епоху страдања српског народа ... Зашто смо неколико деценија на данашњи дан славили једну од највећих превара двадесетог вијека ...

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ



ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ





ЗАШТО НИКАД НИЈЕ НИ ПОКУШАО
ДА ОСЛОБОДИ УСТАШКО-ФАШИСТИЧКИ 
ЛОГОР СМРТИ.
 
Зашто након рата 
НИКАД НИЈЕ ОТИШАО 
ДА ПОСЈЕТИ ЈАСЕНОВАЦ?

- Зашто на гробу нема петокраке?

- Зашто никад није био на гробљу 
у Купинцу /близу Загреба/ 
гдје су му сахрањени наводни родитељи?


               Али зато није било свјетске вукојебине 
у којој није био злочинац Јосип Броз.

У једном ранијем тексту /поново сам га објавио
у наставку/ поставио сам само нека питања.
Ако ме било ко демантује и ако ми одговори,
ево спреман сам не само да се извиним било коме,
већ и њему мртвом.

За оне разумне све је јасно.


За неразумне увијек ће постојати само један закључак - тада смо лијепо живјели.

ТАЧНО!

Али како и на чији рачун смо тако живјели и траје ли свијет само за нашег "вакта".

Шта је са будућношћу СРБА, СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и СРПСКОГ НАРОДА У ЦЈЕЛИНИ. Уосталом, шта је са будућности оних народа /мало је таквих осим Срба/ којима је злочинац Јосип Броз нанио највеће зло.

О каквој хипокризији, наивности, и слуђивању народа се радило најбоље показује сљедећа флоскула и фраза - "ЗБРАТИМЉЕНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ НАРОДИ", сазнаћемо много касније у касапници на просторима бивше заједничке државе.

А, управо то такозвано братство и јединство нас је завило у црно и довело до највећег европског крвопролића на крају двадесетог вијека.

Данас злочинца Броза оплакују само они који су важни сами себи и они који су тада добро живјели и који никада нису осјетили ниједну животну патњу. У то вријеме и ја сам много боље живио него данас. Пита ли се ико шта ће у будућности бити са дјецом и унучади нашег народа.

Највише захваљујући Србима Броз и клика српских подрепаша која је Броза држала на власти стврорили су неодрживу државу и кад се народ олслободио Брозове чизме, е онда је почело стравично крвопролиће.

Ко је раскомадао некадашњу Југославију и ко је кад год је могао најдубље забијао нож Србима. Србија и српски народ ће и у будућности крварити због своје наивниости и вјеровања у такозвано братство и јединство. Кад Срби схвате да љубави у свијету нема, већ да се цијели свијет и цивилизација одржавају само на ИНТЕРЕСУ, е тада ће и Србима бити лакше да опстану на овој свјетској вјетрометини и у балканској вукојебини.

Дошла су таква времена у којима ни рођени брат са братом не може. Са сусједима треба живјети у миру, јер је мир најважнији. Свима је познато да је Србија деценијама на својој грбачи носила друге народе и републике да би јој управо ти народи и те републике сломиле кичму.

О непреболној српској рани Косову и Метохији овом приликом нећу ништа да кажем.

О Србима који су некад вијековима живјели у Хрватској, такође овај пут нећу ништа.

Ово је само дјелић српских заблуда и ако ме било ко разувјери да нисам управу - јавно ћу се свима извинити. 
Но, сви они који оплакују злочинца Броза и не знају ко је био Броз.

Из архива много тога је уништено, а злочинац Броз се још за живота и сам побринуо да своје злочиначке доказе уништи.

Неки који и данас 38. година након смрти злочинца Броза пате и јадикују требали су од злочинца Броза барем да "науче" тадашњи заједнички Српско-хрватски језик, који он никад није савладао.

"Мајку ти Божју" /узречица злочинца Јосипа Броза/
Међутим, нема краја приче о злочинцу Јосипу Брозу.

Јосип Броз - СЈЕБ'О НАС ЈЕ СКРОЗ!


МАШИНБРАВАР КОЈИ ЈЕ ЖИВИО КАО БОГ: Ево колико је ВИЛА И ПАЛАТА имао Броз, ЗАВРТИЋЕ вам се у глави.

Злочинац Јосип Броз није огромну државну имовину књижио на своје име, а могао је све, баш све.

Његово наслеђе је и данас атракција за бројне туристе.


Знао је да живи и да ужива. На прољеће био је на Бледу, љети на Брионима или на јахтама дуж приморја, а од јесени у вили на Дедињу у Београду.


Овако су уживао злочинац Јосип Броз у његовим резиденцијама и вилама, док је готово 30 година био предсједник Југославије.


Као најјачи симбол и вођа Броз је, подразумијева се, био и неприкосновени примјер савршеног социјалистичког човјека.


Он није посједовао личну имовину, када су некретнине у питању, па својим насљедницима није оставио ништа, пошто ништа није формално ни имао


Не мисле ипак сви наследници тако. Питање Брозове имовине, као и његове заоставштине изнова се поставља већ 40 година.


Од његове смрти до данас свака вијест о новој продаји или адаптацији неке његове виле или јахте, враћа историчаре на расправу - шта је све заправо било Титово и зашто је све то тешко пописати.


Његово наслијеђе је и данас атракција за бројне "титоисте", а посебно за туристе.


На прољеће био је на Бледу, љети на Брионима или на јахтама дуж приморја, а од јесени у вили на Дедињу у Београду.


Овако су, барем према бројним извјештајима, изгледала путовања Јосипа Броза у његовим резиденцијама и вилама, док је готово 30 година био предсједник Југославије.


Као најјачи симбол и вођа Броз је, подразумијева се, био и неприкосновени примјер савршеног социјалистичког човјека. Њему је социјализам био све, јер је знао да на тај начин може држати народ под својом чизмом.


Срећа, па се још то није сјетио. Он није посједовао личну имовину, када су некретнине у питању, па својим наследницима није оставио ништа, пошто ништа није формално ни имао.


Од његове смрти до данас свака вијест о новој продаји или адаптацији неке његове виле или јахте, враћа историчаре и обични народ на расправу - шта је све заправо било Титово и зашто је све то тешко пописати.


Јосип Броз био је, доживотни и једини предсједник СФР Југославије, земље у којој је, читав систем и друштво концентрисано на опште, заједничке вриједности и постојање друштвене својине. То је био систем у коме је приватна својина била тек ријетка појава.


Брозове виле су биле толико велике да је 2.060 људи било запослено у њима.


Једна од најпознатијих Брозових резиденција налазила се у националном парку Бриони, на јадранском острву Ванга у Хрватској.


До данас су неке виле изнајмљене, а поједине, попут оне на Златибору, продате или враћене првобитним власницима, које су Брозови сатрапи одузимали од правих власника.


Прва Брозова кућа након што је дошао на власт јесте била на Дедињу, у Ужичкој 15, коју су од Нијемаца преузели партизани. У њој је Броз живио од 1946. до 1979. године.


Добро познат је и Бели двор, који је изграђен 1937. године, а пре тога је припадао краљевској породици Карађорђевић. Данас је у власништву државе, али га данас самозвани престолонасљедник и његова  породица користе.


Након Брозове смрти, вила у Ужичкој, али и још једна кућа, као и Кућа цвијећа гдје су злочинац Јосип и Јованка Броз сахрањени, постали су Меморијални центар "Јосип Броз Тито". Они су дио Музеја Југославије.


Броз је на Брионе први пут отишао 1947. године, а Бела вила је постала његов морски дом неколико година касније. На мору је проводио неколико мјесеци сваке године.


Неке од вила су претворене у луксузне апартмане, а неке су још у државном власништву.


Вила у Кумровцу, гдје је наводно рођен Броз, данас је у власништву Министарства државне имовине Хрватске. Вилу Далмација у Сплиту држи град Сплит, а може да се изнајми по високој цијени.


На листи вила које су смјештене у Хрватској су још и дворац Тиквеш, који је био Брозова ловачка резиденција - оштећен је у рату током деведесетих, а у власништву је државе.


У Словенији је злочинац користио вилу на Бледу, а у Македонији у Охриду. Оба објекта су добиле државе у којима се налазе, а потомци Карађорђевића и даље потражују вилу на Бледу која је била њихово предратно власништво.


Броз је од 1950. до краја 70-их година прошлог вијека градио и бункер у Коњицу, у којем је 350 људи могло да живи шест мјесеци у случају нуклеарног напада. Он је данас у власништву министарства одбране Бих.


Поред тога он је имао и вилу у Бугојну коју је углавном користио за лов.

Његови најближи сарадници и подрепаши су давали задатке Државној безбједности да неколико дана прије његовог доласка како знају и умију ухвате живог медвједа и да га завежу, а онда је злочинац Броз славодобитно убијао свезану животињу.

Такође, имао је и виле на Тјентишту /Сутјеска/, те Стојчевац испод Игмана на Илиџи..


Туристичка атракција од 2006. постала је и пећина у Дрвару у западној федералној БиХ, која је била база током Другог свјетског рата у којој се са својим најближим сарадницима крио. Због одрона је током 2019. године затворена.


У Црној Гори Броз је имао вилу Галеб у Игалу и вилу Ловћен у Бококоторском. Црна Гора је обје дала у закуп.


Они који су живјели у Брозово вријеме све ово уопште није интересовало, јер су сви као папагаји понављали, а то чине и данас: "Никад се боље није живјело": Могуће да је тако било, али нико више и не помиње да и данас Србија треба да врати неколико десетина милијарди долара дуга и кредита које је Броз узимао широм свијета како би задовољио народ и како би на тај начин што дуже, најдуже остао на власти.

------------------------------------------
Наставак никад довршене приче ...

 ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Нема свјетске вукојебине у којој Јосип Броз није био, али му никад ни на ум није пало да оде у највећи град мртвих Срба, Срба, у усташки конц-логор Јасеновац. 

ЗАШТО НИКАД НИЈЕ ОТИШАО У ЈАСЕНОВАЦ?

Некад смо славили највећу превару Јосипа Броза.
Славили смо његов рођендан, мада се он уопштеи није родио на данашњи дан и није уопште био припадник ниједног народа у Првој, Другој и Трећој Југославији.

Злочинац Броз је био Аустријанац и каплар у аустро-угарској војсци, који је ратовао против Срба у Првом свјетском рату.

Стицајем разних околности успио је да украде идентет правог кумровчанина Јосипа Броза који је погинуо у Мађарској.

/На слици Јосип Броз као војник окупаторске  
Аустро-угарске војске у рату против Србије/


Али, то је ништа у односу како нас је у многим другим стварима превеслао и слудио. Петокраком је највише слудио Србе.


Питање:
- Зашто на свом гробу нема петокраке.
ЗАШТО?


Питање:
- Зашто је у Другом свјетском рату, мјесец дана раније послао око 20. хиљада српске младости да изгину на Сремском фронту, а знао је да браћа Руси и силна армија стиже у помоћ браћи Србима.


Питање:
- Зашто је дозволио да остану покрајине само у Србији, а Уставом из 1974. који је направио Едвард Кардељ, Шиптарима је оставио покрајину и тако је још тада- створио шиптарску државу на српском Косову и Метохији.


Питање:
- Зашто у Хрватској није дозволио барем да покрајина буде Лика, Кордун, Банија и велики дио Далмације. Знао је злочинац Броз да је тада на том подручју у огромном броју живјело већинско српско становништво.


Питање:
- Зашто никада није дозволио да се одбетонирају јаме са српским жртвама и да те невино убијене Србе барем неко достојанствено сахрани.


Питање:
- Зашто је Њемачкој, односно Вили Бранту, канцелару Њемачке опрстио тадашњи енормни новчани износ ратне одштете.
А касније нас до гуше задуживао највише управо код Нијемаца, који су претходно највише опљачкали Србију.


Остало је неразјашњено питање и остао је предмет спора опљачкане златне и девизне резерве и умјетничке и друге вриједности грађана, као и непроцјењива имовина  Српске православне цркве.


СФРЈ и злочинац Јосип Броз, као и Југославија послије њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избјегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Њемачком.


Питање:
- Зашто је, истина са српским подрепашима, којима се окружио и тако чувао власт,  такође, злочинцима - измислио Голи оток и то углавном за
 Србе.


Милион би се могло поставити питања злочинцу Јосипу Брозу, али каква корист кад се одговори тек сад, у овом времену знају, а њега нема, осим само још у главама оних који су били и остали слуђени злочинцем Јосипом Брозом, а да при том и не знају ко је заправо био он.


Питање:

Зашто никад није отишао да посјети гробове, наводних биолошких родитеља који почивају у Купинцу /близу Загреба/.


Мало је познато да су наводни биолошки родитељи злочинца Јосипа Броза сахрањени у Купинцу, мјесту које он као владар Југославије, никад није посјетио. Тамо су се доселили из Кумровца.



И сасвим на крају. Зар се нико од Срба не запита зашто се Хрвати и званична Хрватска не боре да се посмртни остаци Јосипа Броза из Београда измјесте у Загреб или негдје у Хрватску. 

Наравно да то не желе, јер и данас има оних Хрвата који и у Хрватској знају истину и знају да Јосип Броз није био син хрватског "тисућљетног" народа и постојања.

Хрвати су с разлогом од Србије тражили и добили некаве књижурине и умјетничке слике из прошлог рата, али ни на ум им не пада да траже измјештање гробнице Јосипа Броза.

А што би га и тражили кад знају да није њихов.

Мудри "Латини" знају /треба им честитати/, да иако је мртав злочинац Јосип Броз и данас, највише штете наноси Србији, па ко веле - "Нека Броза и даље у Беогрдау".

По интересе хрватске државе Броз је најкориснији у Београду, јер ће и мртав и даље распамећивати слуђене и подијељене Србе.

Одговори на питања су дати у питањима ... 

Мислим да је прави одговор дао славни академик 
Матија Бећковић
"Био је то први случај да је један народ 
узео за свог вођу непријатељског војника 
и не треба се чудити ничему што је учинио."