ПОСТАО САМ ПИСАЦ ...
Раније, док сам био тинејџер, ух давно је то било, речи су налазиле мене.
Речи свакакве: губаве, туђе, квргаве, убуђане, и оне које су ме распамећивале.
Додуше, бивало је ту и тамо и нежних умилних речи.
А касније, доста касније, неки други људи препарирали су ми мозак и цели ментални склоп ужеглим плусквамперфектима и јаловим футурима. Речима које су ударале, заударале, које су обећавале, лагале, које би ме вређале, у типичан низ ређеле, шапатима који би шаптаче напаљивали, а мене недовољно расањивали.
УЧИЛИ СУ МЕ НА ПОГРЕШАН НАЧИН
Претходно су фалсификовали историју и на тај монструозни идеолошки начин - избрисали су из наших сећања кроз векове огромно српско страдање, а посебно у Другом светском рату. Јаме напуњене српским костима су забетонирали и истину су дубоко у њима сахранили. Но, никада нису ни помислили да на достојанствен начин сахране српску децу, српску младост и старост, коју су и они по највише жртвовали и убијали... Били су им важни само идеали. Једино Срби нису знали да за идеале гину будале. Сви други народи су то пре нас схватили. У нама су, наметнутом историјом убијали сваку и помисао да кажемо - ко смо, да кажемо шта смо.
Данас су много "модерне" речи: имплементација, прагматизам, реформа, комформизам, лустрација, експерти итд.
Кад чујем реч експерт, баш ми онако из чиста мира буде лоше. Данас у БиХ има више тзв. експерата за све и свашта него у целом свету заједно. Чуј еxперт. За шта? Знам само да су резултати свих тих тзв. експерата “опште праксе” равни нули. Јер, шта су то они, сви заједно, доброг учинили да народу или народима буде боље. Ништа. Заправо, тзв. експерте су измислили само медији и те им етикете лепе као етикете на флаше "Јелен пива". А, углавном, сви ти тзв. експерти, као уосталом и булумента разних врста и фела тзв. аналитичара, скоро увек служе се само накнадном памећу и додатно сами себе промовишу у месије и спаситеље свега и свачега, уместо да спашавају јадни народ од својих небулозних изјава, коментара, потеза, идеја, идеологија и разних фразеологија.
Срећан сам што постадох писац. Што умем сам да налазим речи. Јер раније док нисам био ово што сад јесам, речи су налазиле мене.
Написах, ето, књигу - Најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти у претходном грађанском рату у БиХ од 1992 - 1996. године - "СИЛОС". Написах је 1997. године и то на властитом и стравичном искуству сопствене патње кроз коју сам пролазио 44 месеца. Наиме, био сам у три муслиманска логора смрти од 26. маја 1992. - до 19. јануара 1996. године.
Иако сам у уводу рекао да сам постао писац, сад заиста знам да нема тих речи којима бих могао описати све патње, нити начине на које су ме мучили муслимански злочинци. Једноставно и да знам све то описати, сигуран сам да ме ниједан читалац не би разумео. Тачније, нико ме не би схватио, јер људски ум још није на том степену "схватљивости", односно прихватљивости доживљеног и преживљеног страдања па да све те страхоте може да разуме.
Иако имам меморисане грађе за барем још пет књига, нажалост, мало сам и превише лењ. Али, пишем много текстова за разне новине и што би се ракло: има ме стално у новинама, у медијима.
Идемо даље. Мора се само напред
