СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА! Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, како то трвде они који о свему томе не знају скоро ништа...

       ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прошле су више од две деценије од самог почетка рата у БиХ. Време неумитно пролази. Догађаји се довољно не памте. Сећања полако бледе. Шта раде сведоци тог времена?

Додуше, они су ту, али нажалост, шуте!? Још само новинари и понеки хроничар по нешто бележе. Новинари пишу, онако и како им ко каже, јер оних правих новинарских истраживача и очевидаца неких од стварних догађаја скоро  да и нема. Или не смеју да саопштавају истину, или само, опет, по задатку пишу своју историју и јавности презентују догађаје по систему: ''накнадне памети''. Хоће ли онда, ишта остати за историју?

Ово су само неке од констатација и нека од отворених питања на која се морају дати одговори: тачни, јасни и прецизни.

Почетак последње деценије прошлог века донео је највећу несрећу за све народе на просторима тадашње СФР Југославије. Најтрагичнија судбина и највећа катаклизма задесила је све три «конститутивна народа» у Босни и Херцеговини.

 Почео је рат! 

Алахови ратници - муслиманска војска

Неки «експерти» из разно разних области, поготово политички и војни аналитичари, при том, дакле рату, додају још и префиксе, односно атрибуте - «крвави и прљави» рат. Баш чудно? Као да постоји рат без пролевања крви!? Као да постоји чист, поштен и мирољубив рат, уопште?!

Овде се, заправо, на овим просторима није водила само «љубав», овде су се међусобно убијали људи, и то на најсвирепије и на најгнусније начине. Овде, на овим увек национално трусним подручјима и стално тектонски уздрманим, поремећеним и нерешеним међунационалним односима – сваки од народа ратовао је против оног другог или трећег...

Слободно се може рећи да је у БиХ ратовао свако против свакога. Бројне су комбинације и варијанте ратног учешћа једних, других или трећих народа. Не треба заборавити да је у дужем временском периоду у току трајања рата, изванредно функционисала хрватско - муслиманска ''братска'' коалициона машинерија, која је била усмерена, наравно, против Срба.

Чак су међусобно ратовали и припадници истог народа ("Изетбеговићевци против Абдићеваца"). О ''псима рата'' (исламским плаћеницима) и тзв. добровољцима из исламског света говорио и писао сам у многим ранијим приликама.
У свакој од тих ситуација само су Срби увек били сами и увек су остајали на једној страни – одбрани својих прадедовских огњишта.

Непријатеље, дакле своје противнике, убијао је онај ко је имао пушку или, пак, онај ко је имао злочиначке пориве. Убијали су и они који су бранили своја огњишта, породична гнезда, па напокон и државу.
Мада ни једно убијање није оправдано, ипак, није грех, ни људски, а поготово не може бити божији – бранити се, бранити свој народ, своју родну груду...

Рекох већ, почео је рат! 

Али, како, када, где и због чега?

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге – нпа.). 

Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из засједе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи инциденти. Али добро. Тзв. аналитичарима не треба замерити, јер они, заправо, увек се позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Ипак, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад  војске Републике Хрватске на тада једино регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Опште познато је да је, управо у селу Равно, које је било претежно насељено Хрватима, још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' победницима, скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима, ''морали су бити заборављени''.

Мало тога, из тог времена, остало је у сећању комунистичким официрима. Јер, да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда све те страхоте о страдању српског народа биле би им довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Проводећи војнике у «маршевском кораку» (!!!) кроз село, у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници регуларне војске Републике Хрватске су, из добро припремљене акције, на зачељу колоне убили 14 војника и старешина ЈНА. Тек, након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА, чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!?. У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, дакле на простор своје Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становницима. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана, најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула пут Херцеговине. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали, члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и, сам Бог би знао како и због чега, члан делегације био је и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (!?!) – (Н. П. А.).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина - нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео - могао је, без обзира на опасност, уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, тзв. «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси.

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено, са нарученог задатка. Истинит извештај о свему што се догађало у селу Равно, никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме, ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 

МНОГИХ ДОГАЂАЈА!

Са ове временске дистанце не знам - да ли сам имао срећу или несрећу – да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте - истина коју сам видео сопственим очима, а богами, и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'', слушам разно разне приче, и друге само њихове ''истине'', од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па наравно и лажне.

 Иако је истина једна и недељива, она је, у већини случајева, скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не сме се заборавити да је, исто тако, по устаљеној пракси и аутоматизму, ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност - у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ...
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини – рат је висио у ваздуху!

Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башчаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ, исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза тог убиства српског свата,  никада тај злочин није до краја расветљен, нити су починиоци процесуирани.
И не само тај злочин да није решен, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву...
                                   

САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата покојног Николе Гардовића.

               

НАПОМЕНА: Исто вече кад се десио тај терористички чин у тадашњем МУП-у БиХ окупили смо се: Витимир Жепинић /тадашњи заменик министра МУП-а/, Момчило Мандић /помоћник министра, био сам и ја и још неки Срби из МУП-а...Са муслиманске стране били су: Алија Делимустафић /министар МУП-а БиХ/, Јусуф Пушина /помоћник министра/, Авдо Хебиб /ДБ-е/ и било је још пар муслимана....Ту вече муслимански представници су одмах знали име извршиоца терористичког акта и кад смо - ми Срби -  захтевали да се спроведе најшира истрага све је заустављено...
Дакле, српски представници, односно ми у МУП-у сазнали смо тек након 20-так дана све околности тог злочина, али тада све је било касно!

               
Затим, 26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта, исте године, из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године, хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.

У Сијековцу сам био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видео сам стравичне слике - слике српског страдања. Па, онда се ратни пожар шири и на подручје Семберије. Заправо, 31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видети, донети несрећу свим народима у БиХ.

 У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично уверити у стравичне слике страдања народа. Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. 

Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...

Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ...

Тако је почео рат! 

Како се завршио, нажалост – још не знамо. 

Не знамо зато што још нема праве истине 

о свим ратним догађајима из тог времена...