Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У условима у којима је живио народ у Републици Српској, односно оно, од прије само неколико година, врло тешко стање безнађа и безперспективности у којем се налазило скоро цјелокупно становништво - могло би се дефинисати као «оптимизам», односно као радост која је сконцентрисана у индиспонирану тугу!?
У свеопшти конгломерат тадашњих демагошких изјава, које су углавном долазиле из «информативних кухиња» из БиХ - у тај миље, извнредно су се уклапале и лицемјерне изјаве политичара о њиховој, наводној политичкој одговорности, која се односила на све «државничке» потезе, које су они, тобоже, повлачили у «интересу народа».
У претходе скоро двије послије ратне деценије, готово свакодневно, могле су се чути несувисле изјаве, изговорене од најодговорнијих функционера који су долазили из владајућих олигархија да су, ето, они као месије, на себе преузимали тешко бреме «политичке одговорности» за свеукупно, катастрофално стање у друштву.
О каквом се цинизму и безкрупулозним лажима радило, најбоље показују сљедеће чињенице. У БиХ већ годинама ама баш нико не одговара за небројена кривична дјела: не одговара за бројне тзв. афере, евидентног привредног криминала и лоповлука. Мафија и криминалци су, већ сам рекао – двије деценије, на очиглед, а неријетко и у спрези са тадашњим структурама и са потпуно инертним и стерилним властима - некажњено пустошили и пљачкали сва народна добра, која је, тај исти народ као социјалистичка авангардна «радничка класа» деценијама раније, стварао.
Криминал и лоповлук су захватили све поре друштва и као елементарна непогода и данас раздиру слабашну и неотпорну «утробу» Републике Српске. Нападнути су и сви природни ресурси са којима располаже Република, а они су итекако значајни. Краде се све, па чак и интелектуална и научна својина. Раслојавање друштва на богате и сиромашне, попримило је стравичне епидемионолошке размјере.
Новокомпоновани тзв. бизнисмени и у овом времену ничу као гљиве послије кише. Тачније речено, лопови се ''размножавају'' као калифорнијске глисте. Након оваквог суморног стања, онда се поставља и оправдано питање - шта је то, у ствари, «политичка одговорност» у коју су се заклињали многи властодршци.
Одговор није тешко пронаћи. Политичка одговорност би се, с тога могла дефинисати као обланда и налицкана фасада потпуно урушеног и девастираног унутрашњег криминализованог система власти, иза којег се скривају неодговорни и неспособни политичари. Заправо, ради се о искривљеној слици сопственог лика у конвексном политичком и имагинарном огледалу. Чак и закони физике, који немају никакву примјену на терену потпуно препариране овоживотне и политичке стварности, овдје су, као експеримент послужили да у овом свеопштем хаосу ускраћених људских права, путем центрифугалне силе «усисају» општенародно богатство, а затим га «упумпају» у врло уски круг богаташке политичке и криминалне елите.
Паралелно с тим, никад раније каo до сад, нису биле јаче лоповске центрипеталне силе, које опет, и оно мало народне муке, путем пореза и доприноса, држава извлачи од грађана, те их и на тај, безочан начин још више сиромаши и упропаштава. То је, дакле начин, путем којег, ван свих природних и правних закона остају крупне криминогене «рибе», које изванредно «пливају у океану» криминала и које и даље несметано настављају деценијско пљачкање сопственог народа.
Политичка одговорност, у амбијенту без одговорности – јесте ''алајбегова слама'', по којој и о којој ''млати" ко и како стигне. А богами, многи и стигну.
Јер, ко се још од нас сјећа свих оних политичара од 1990. године, па све до нас, који смо данас у политици? Хиљаде њих је нажалост заборављено, па чак иако су требали бити упамћени по злу и пљачки сопственог народа. Дакле, хиљаде њих, далеко и заборављени од народа – живе данас у изобиљу од огромног, на лоповски начин стеченог капитала....
Политичка одговорност тако остаје мртво слово на папиру. Зато, овим текстом и ја на себе преузимам «политичку одговорност» за све овдје написано. Једина одговорност која је евидентна јесте - «народна одговорност», односно одговорност народа за сопствену судбину и будућност. Све је, дакле јасно. Кривац је, напокон познат. Народ је политички одговоран.
