Јурњава за изгубљеним временом...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ Славуј

Тако то дође са годинама или је, заправо, било потребно много времена да прође, па да схватим да у претходном периоду многе ствари нисам знао и да тек сад долазим до многих истина. Много раније оне су ми биле чак и потребније, како бих разумио и како бих посложио све чињенице везане за вријеме у којем сам живио.

 Имао сам срећу да се дружим са неким паметним људима, мада би ближе истини могло да буде - да сам врло често био у друштву паметних људи. Тада сам мислио да је било лако да се приближим тим људима. 

А баш то лако, које ми се тада чинило, уствари било је само пука случајност или стицај разних околности, које су се дешавале, онако спонтано, али са крајњим циљем да за почетак нешто паметно чујем, без неких великих претензија и да то што чујем и запамтим, па да онда некад, кад ми за многе одлуке буде било потребно много више памети то и искористим, свакако у своју корист.

Увијек или мало касније, мислио сам да су такве ствари једноставне и да сам остварио циљ, самим тим, што ми се то десило, а тај циљ је био много далеко, далеко, па можда и још даље и од саме близине људи са којима сам био у друштву.  

Иако су ми многи циљеви били достижни, они су се губили у мојим нереалним очекивањима.  Послије тога упуштао  сам се у јурњаву са временом и да све оно што сам пропустио, а пропустио сам много тога, касније и надокнадим. То и данас траје. А вода и даље тече ....