Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Мир и какав такав суживот једних поред других народа разним противуставним активностима покушавају да сруше они којима није ни до суживота, а ни до мира, па на крају крајева, по свему судећи, није им стало ни до саме Босне и Херцеговине. Јер, да јесте сами би се дозвали памети и прихватили би чињенице и реалност постојања овакве БиХ. А то је земља у којој Дејтон није дух, већ слова преточена у Устав БиХ, који јасно дефинише постојање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ у саставу БиХ.
Једноставно, зли духови и неке авети злокобне прошлости покушавају да се врате на вјечито турболентно и трусно босанскохерцеговачко гео-политички и територијално, увијек интересантно подручје. Кажем интересантно, само зато што се неки никада неће дозвати памети и што неће схватити да су прошла некадашња времена кад су неки одлучивали о судбинама оних других или оних трећих и осталих, а није претешко рећи и оних преосталих народа.
Низ је питања која се сама од себе намећу. Старије генерације и југоносталгичари би се врло радо вратили у она досадна стара времена, када је једина историјска промјена била снимање партизанских филмова у којима се унапријед знао вјечити побједник. Тако се унапријед знало да ће мала групица партизана и то увијек на спектакуларан, на мудар и стратегијски перфектан начин, у неравноправној борби, извојевати сигурну побједу против надмоћних Нијемаца, четника, усташа и иних издајника своје земље. Прошле су године и године док нисам сазнао да је постојала и "Ханџар дивизија" илити њемачка колаборационалистичка муслиманска војна "сила". Барем су тако у школама учене многе генерације. Је ли то била истина? Не зна се, али се зна да кроз вјекове историју пишу побједници!
Идуће године биће стогодишњица Сарајевског атентата у којем је Гаврило Принцип на улицама Сарајева извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију 28. јуна 1914. године. Организацију "Млада Босна" чинили су припадници свих народа /тада није било осталих!/. Данас се покушава промијенити историја, а зна се и коме је у интересу да мијења и да препарира историјске чињенице. Прво су забетонирали стопе Гаврила Принципа испред некадашњег Музеја Младе Босне, а затим су деценијама слављеног јунака Гаврила Принципа прогласили терористом и то баш тамо, на лицу мјеста, у Сарајеву.
Не памтим кад сам чуо, а и питање је да ли ће се више икада и чути пјесма Сафета Исовића, сигурно најбољег извођача севдалинке о јунаштву Гаврила Принципа.
И ето тако, нема Принципа, нема Сафета, а нема ни познате севдалинке, као што нема ни стопа утиснутих у асвалт испред музеја. Нема много тога из некадашњег времена и некадашњег Сарајева. Нема ни Улице Владимира Перића Валтера, а нема ни Валтера да брани Сарајево. Једино и на сву срећу још увијек је жив славни српски глумац Бата Живојиновић, који је одиграо сјајну улогу "Валтера". Уосталом, зашто бих се ја враћао у та времена кад то боље од мене зна сваки Кинез. Данас се Бата бори са тешким здравственим проблемима и није више у могућности да брани Сарајево. Питам се у овој савременој ери цивилизације од кога данас Сарајево треба бранити?
На ова питања и на мноштво других одговоре треба да дају они који данас ултимативно траже да БиХ буде уређена по њиховој вољи, по вољи једног народа. Али никад се ничија жеља не може испунити, а ни реализовати воља, ако се другима не чини невоља!
Памети никад нико није имао превише и није проблем у томе, већ у другим круцијалним стварима, а оне су да памећу треба владати. Но, да би се то и остварило сваки човјек прво сам у себи мора побиједити и савладати све негативности и све злочудне пориве.
Само на тај начин можемо даље.
Ја крећем напријед!
Вјерујем да има наде и да постоје шансе за нашу будућност....
