Текст, као да сам га јуче писао....

ТЕКСТ који сам написао 06. 05. 2009. године 
за дневни лист "ФОКУС"...

Данас кажем - 

Ништа се, нажалост, 

није промијенило на боље..

  ПИШЕ: 

СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

ЕКОНОМИЈА: Глобална криза

  колумна 06. 05. 2009 

 Све иоле озбиљне економске анализе, сасвим егзактно, указују да проблем глобалне финансијске кризе не може бити ријешен простим краткорочним ад хок мјерама посрнулог тржишта, које се налази у стрмоглавом суноврату.

 Разлога је много и пошто, по свему судећи, није могућа неопходна промјена у самој структури система, који је дубоко дехуманизован, с обзиром на то да се у његовом центру као врхунска вриједност не налази човјек већ профит, онда се не треба много трудити, па предвидјети да економски колапс свјетске привреде, нажалост, није привременог карактера, већ, изгледа, дуготрајнија агонија којој се не наслућује крај.

Цијели систем капиталистичке привреде није конципиран ни усмјерен ка задовољавању потреба човјека као јединке, већ напротив, управо је човјек постао производ сведен на квантитативно одређене категорије радног учинка у контексту остваривања капиталистичког профита. 

Стога није никакво чудо што је човјек од субјекта куповине постао објекат у једном немилосрдном систему, у којем је богатство једина важећа и призната категорија. Након реченог, није тешко закључити да је основни етички генератор кризе егоистичка похлепа за личним богатством невиђених размјера.

 Напросто, ово је вријеме сулуде трке ка само једном циљу, трка без старта, али с јасно дефинисаним циљем, профитом и интересом! Дакле, ако искључимо емоције и љубав, за коју многи кажу да је покретач свега, онда се може констатовати да су и љубав и мржња наметнуте тренутне категорије, а да је само трајна константа интерес, и то заснован на главном стубу потрошачког менталитета и опште грабежи по систему: 
"Дај само мени, и само је битно да ја имам и да сам што материјално богатији"!

 Низ је примјера који воде, наравно, ка напретку цивилизације, али ништа није мањи број и оних техничких достигнућа, која су највећа опасност по опстанак исте те цивилизације. 

Као шлагворт за илустрацију узећу нобеловца Ахтисарија, који је апсурд апсурда вредновања доприноса напретку цивилизације. У ствари, како је могуће да човјек који је у потпуности сатанизовао српски народ у цјелини добије једно од највећих и најпрестижнијих свјетских признања за показане резултате и за хуманистички допринос миру?! Невјероватно, али истинито, нажалост! Али, Албанци и проалбански оријентисани бјелосвјетски лобисти сигурно се неће сложити с горе реченим.

 Но, да се вратим свјетској економској рецесији, у којој лежи један дубљи проблем, а то је монструозни концепт уништавања основних економских постулата, према којима би требало да буду бар донекле уравнотежени понуда и тражња на тржишту. 

Тачније, императив времена нам диктира да живимо по формули - прилагодити се, а не одабрати, односно укључити се у нови ток, умјесто одредити га, поготово у случају монополистичких окружења и страховитог економског притиска великих сила и наставак њиховог никад прекинутог тлачења малих народа, а под тим мислим и на мале земље, али и на њихове микроекономије.

Имајући све то у виду, идеја саморегулаторних механизама одржања тржишта у условима дивљег капитализма чиста је бесмислица.