Предсједник који је знао како да чува своју функцију и да дуго година буде на власти...

НЕКАД БИЛО...

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Умро је Јосип Броз. Свијет је био у "шоку". Државници тадашњег тзв. трећег блока из несрвстаних били су ојађени и ожалошћени, чак више него што су и сами могли психички и физички да издрже бол. 

Тадашње највише руководство Савеза комуниста Југославије у тајности се припремало за тај неумитни час за који су највиши руководиоци знали да ће доћи, али нико од њих ни својим најближим сарадницима није смио "на глас" да каже да ће Јосип Броз умријети. Наиме, у тајности су вршене све припреме за сахрану Броза и све је било разрађено и до најситнијих детаља.

Елем, умро је Јосип Броз и крећу већ припремљене "припреме" за сахрану, каква до тада није виђена у свијету. 

Савезни Протокол је ојачан свим расположивим капацитетима из свих југословенских република, које су на силу чиниле тако створену државу, за коју се неколико година прије Брозове смрти знало да она нема будућности и да ће бити потребно само неколико година док се Броз и не охлади у гробу, да се  тадашња Југославија распадне. 

И то се и догодило и то у крвавим ратовима деведесетих година прошлог вијека. 

Ко је све учествовао у растурању, па и у подгријавању крвавог рата у тадашњој Југославији, држави "збратимљених народа и народности", није тема овог текста. Уосталом, те чињенице свима су добро познате.

Али, овдје се ради о једном случају без преседана. Наиме, Савезни Протокол је по наредби Предсједништва Југославије и Предсједништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије, преко С МИП-а дипломатском поштом обавијестио све амбасаде у Београду да стране делегације требају имати по три званична члана, заправо њихова три представника требају чинити званичну делегацију те земље на сахрани Броза. 

Дакле, на погребној почасној трибини требали су да се налазе предсједник или премијер те државе или највиши званичници које та држава одреди да представљају ту земљу и предсједника. 

Други члан је био министар иностраних послова те земље и трећи члан је био амбасадор из њихове амбасаде која је била смјештена у Београду.

Све југословенске републике на располагање ставиле су Савезном Протоколу по 30-40 својих возила и возача, који су са возним парком савезне администрације чинили компактну логистичку цјелину.

Дакле, све је у детаље испланирано и све је у минуте одређено, као и све друге ствари везане за долазак страних делегација на аеродром, затим њихов смјештај итд...

Но, један предсједник 

/био је негдје на овој свечаној трибини/ 

из групе несврстаних, напросто био је слуђен Брозом, али је још више био луд за својим положајем и функцијом предсједника. Он је и буквално речено био у паничном страху за своју функцију предсјдника. С тога је врло ријетко  напуштао своју земљу плашећи се док је он ван  земље да војска или опозиција не направе државни удар и да га не збаце са власти. 

Знало се и да није омиљен у својој држави, али се чврсто одржавао на функцији предсједника, јер је био окружен групом послушних и утицајних својих повјерљивих и оданих сарадника.

Међути, кад је дошао у Београд, наравно авионом своје земље, е у његовој делегацији је било 15 (!) чланова, највиших званичника високог војног и политичког ранга. Савезни Протокол се о јаду забавио, јер у први мах се нису снашли, заправо нису знали како да  толики број чланова делегације уклопе, а да не наруше већ раније одређену "квоту" од по три представника за сваку државу.

Сву ту рашомонијаду врло једноствно разријешио је сам предсједник те земље, јер је открио своју стратегију. Заправо, њему није ни на ум пало да нарушава протокол везан за сахрану Броза, нити је имао намјеру да самовољно повећава број чланова своје делегације. Дакле, његови тзв. сарадници нису ни били предвиђени да буду у церемонији сахране. 

Они су били, како је њихов шеф рекао, само из нужде његови сапутници, јер их није смио оставити у својој земљи из разлога што су то били људи на које је њихов предсједник сумњао да ће они направити државни удар кад он, тј. предсједник из било којих разлога буде ван своје државе. 

Сви ти побуњеници и потенцијални рушитељи власти су се тако нашли на простору Југославије и били су на оку њиховог предсједника. Неке од њих су возачи возили у Дубровник на дводневни одмор, неке у Загреб, неке и у Сарајево и у обилазак неких туристичких дестинација итд. 

Дакле, најважније је било да су сви они били на окупу и да су били у Југославији.  Јер их је њихов предсједник са својим најоданијим сарадницима лоцирао као потенцијалне непријатеље и учеснике очекиваног државног удара.

И сасвим на крају, уопште није важно ни ко је био тај предсједник, нити из које је био несврстане земље, али предсједник је знао свој посао и знао је како да остане дуго година на власти и био је све и до своје смрти...