недеља, 22. децембар 2013.

Данас у свету неђељу /22. 12. 2.013./ су ДЈЕТИЊЦИ

У нашем православном календару

данас је дјечији празник 

- ДЈЕТИЊЦИ! 
Увијек пада у вријеме божићног поста...

Дјеца су дужна да служе и да часте своје родитеље 
(који их ујутро симболично требају да "вјешају", 
односно везивају каишем 
или неком шпагом за ноге као неку наводну казну)....

Наравно да се ради о традицији 
и игри одраслих са дјецом...

Па било у здравље нашој дјеци!
-----------------------------------------
Недјеља трећа пред Божић: Дјетињци
----------------------------------------------
Autor: Епископ Григорије

У нашој Цркви, а нарочито у богатом предању нашег народа, недјеље пред Божић су и по смислу и по садржају своме у потпуности окренуте овом великом Празнику. И док нас Црква, са једне стране, кроз богослужбене пјесме и химне уводи у ову велику, небо-земну тајну Божијег очовјечења, са друге стране, дуга и богата традиција нашег народа изобиљем најразличитијих, дубоко смислених обичаја које брижно чува кроз вјекове и сама нас уводи у свечано празнично расположење, припремајући нас за свјетлост, радост и топлину којима је овај празник преиспуњен.

Ова недјеља, трећа пред Божић, у народу је позната као недјеља Дјетињаца. У тај дан, који је уистину празник све дјеце, она бивају "везана" од стране родитеља али и свих старијих са којима се сусрећу и од ових "уза" се "дријеше", тј. ослобађају - припремљеним даровима. Ово везивање и дријешење, којима започиње тај претпразнички циклус обичаја, осим што ствара једну топлу и веселу празничну атмосферу има и дубљи, озбиљнији, по свему хришћански смисао. У њему нам, се кроз игру, даје и открива велика истина о односу љубави и слободе.

Ово везивање подсјећа на нашу честу, дубоко људску и дубоко острашћену потребу да оно што волимо макар и на силу вежемо за себе, али и на нашу сопствену поробљеност и спутаност страстима и жељама чији робови својевољно постајемо. Са друге стране, давање дара који постаје "откуп" за нашу слободу показује да љубав не може бити добијена на силу, да се она не може ничим условити нити приморати већ да је увијек и једино дар. Тај дар (дар као израз слободне љубави) не само да онога који га пружа ослобађа ропства, већ укинувши старе, наметнуте свезе, успоставља међу људима нове, слободно засноване, много чвршће и неупоредиво трајније. Учимо из овог празника да се љубав не узима већ добија; свједочимо да је свака друга привезаност осим привезаности за Христа, у ствари најобичније ропство.

И ето у народу, кроз обичај сачуване, дубоке истине наше вјере: нема љубави без слободе, нити слободе без љубави. Није ли и Христос, Бог Који живи у неприступној слави, волећи нас слободно баш због те љубави дао себе у "ропство" палој људској природи, да бисмо Његовим добровољним ропством ми, гријехом поробљени, били ослобођени? Будући током вјековног турског ропства спријечен да своју вјеру исповиједа отворено, у храмовима, кроз прелијепа и дубоко смислена богослужења наше Цркве, наш народ ју је неоскврњену и чисту сачувао у овим својим благословеним хришћанским обичајима. Зато их Црква и данас, када своју вјеру живи слободно, чува и његује са неумањеном љубављу и брижношћу.

Празник Дјетињаца почетак је тронедјељног циклуса, који се наставља наредне недјеље кроз празник Материца, а завршава у недјељу посљедњу пред Божић празником Отаца. Видимо у свему овоме још једну особеност Божића, а то је да је он више од свих других – породични празник. Почиње овај циклус празником дјеце, јер Божић и јесте Празник Богомладенца Христа, тог Божанског Дјетета, малог Бога, "Богића" (одакле и потиче име Празника). Сљедећа, средишња недјеља Материца је празник мајки, јер мајка је та која је спона, мост, она која повезује, а посљедња, недјеља Отаца, подсјећа нас да Бог наш, Небески Отац, Који као дар Своје слободне љубави даје Самог Сина Свога, Христа Који се рађа и постаје онај Његов "откуп" за наше гријехе.

Уочи Божића сви очекујемо нешто за нас велико и значајно. Како је говорио један од Отаца наше Цркве - попут дјеце која са нестрпљењем посматрају трбух мајке која је у благословеном стању очекујући рођење дјетета, тако и сви ми вјерни, очију упртих у своју Мајку-Цркву са нестрпљењем очекујемо рођење Богомладенца. И можда управо због тога што се у овом Празнику Христос не јавља ни као Цар, ни као Судија, ни као велики и силни Господар васељене, већ као мало и нејако дијете, можда се баш због тога нико не радује Божићу као дјеца. Неким својим, код нас отупјелим чулом препознају земаљска дјеца у новорођеноме Христу Вјечно, Божанско Дијете, Које се попут њих игра, и кроз игру ствара од праха земаљскога свјетове. 

О Христовом дјетињству у Светом Писму није написано много. Међутим, оно што је Он Сам говорио о дјеци показује колико их је волио. Не само љубављу којом јачи воли слабијег, не само љубављу која значи наклоност. Христова љубав према дјеци прије свега је препознавање у њима онога што човјека чини сличним Богу, онога што му враћа и у њему обнавља првобитну чистоту и љепоту лика.

Заиста, нико као дијете својом безазленошћу, невиношћу и чистотом не посвједочује да смо боголика бића. A осмијех и поглед дјетета најбоља су потврда тога да смо икона Његова. Дијете не инсистира, није спутано плановима и интересима, не подозријева и не познаје лицемјерје. Цијелог себе даје у игри кроз коју пројављује и одговорност, и креативност, и све дарове своје.

Дијете вјерује лакше и дубље од одраслих, зато што вјери приступа једноставно. Не сумњајући и не престајући да посматра све оно се свим бићем диви тајни. Зато је велика тајна Христовог Рођења за дијете увијек извор радости и усхићења. У њему су безазленост пастира и мудрост Мудраца сливене у вјеру пред којом се Небо отвара.

Наш пад почиње онда када почнемо да напуштамо одлике дјетета. Онда када игру замијенимо проводом, безбрижност многобрижношћу, повјерење сумњом, машту жељама. Допустимо да бар у ове дане дјеца буду наши учитељи, кренимо смјерно за њима у сретање новорођеном Богомладенцу. Допустимо себи радост, свим срцем повјерујмо у чудо – све нас у овим данима позива да будемо. Дјеца Божија! Јер се приближава Царство Божије! Долази Онај кроз кога је све створено. Син Божији постаје и Син Човјечији. Грле се у неизрецивој радости Бог и човјек, Небо и земља! A све што је између њих пјева са анђелима.


СЛAВA БОГУ НA ВИСИНИ,
A НA ЗЕМЉИ МИР, МЕЂУ ЉУДИМA ДОБРA ВОЉA!