ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Пјесници су, несумњиво, паметни људи. Највећи број и то оних славних пјесника били су боеми и највећи дио живота проводили су у кафанама уз чашицу ракије и уз по неку цигарету.
Пјесници
су људи који никада нису могли да живе
од свог рада, односно од стихова које
су стављали на папир.
Своја
осјећања су записивали и то су касније
у књигама и објављивали, али гледајући
биографије славних пјесника сви су,
углавном, били несрећни у животу и то
су испољавали у својим стиховима.
Многи
богаташи су настојали да се друже са
пјесницима само због подизања сопственог
имиџа и властите репутације у друштву,
мада им је ријетко на ум падало и да
материјално помажу пјеснике.
Такође,
истина је да су ти богати снобови били
незаинтересовани за пјесничка дјела.
Ријетки
су били они који су, ако ништа друго,
онда бар прочитали неку пјесму од
својих наводних пријатеља пјесника.
Зато
се и чинила неправда према пјесницима,
јер су пјесничка и умјетничка дјела
била на најнижој цијени понуде и потражње
на коњуктурном тржишту вриједности.
Пјесме
се не продају, јер нико и не жели да их
купује!
Пјесме
или настану и неко их напише или никада
не угледају свјетлост дана.
За
све што су урадили пјесници, ето, одржава
се традиција да им се по неким забитима,
мада има и истакнутих мјеста на којима
су им у знак захвалности подигнути
споменици.
У
неким мјестима славни пјесници су добили
и по неку улицу да носи њихово име!!!
ТУЖНО И ЖАЛОСНО!
