27. јануара 1996. године, на Светог Саву прије 18 година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос, и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за рспуштање логора у БиХ.
Из логора Силос, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша. Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.
Логор је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.
Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.
На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба био је заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.
У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.
Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Логораши су сваки дан добијали по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.
За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.
1993. године почело је одвођење логораша из Силоса на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману од стране злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере.
Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ зато што је најдуже трајао и што су, како су утврдили стручњаци на основу исказа свједока, логораши у том логору мучени на 167 начина, мучени методама које савременој цивилизацији су непојмљиве и нразумљиве.
Сва документација о томе била предата бившој главној тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа. У међувремену од завршетка рата па до данас због стравичних мучења преко 120 логораша је умрло широм ове планете, од Аустралије, Америке, Европе, Србије и наравно на подручју Републике Српске.
С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.
Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин у току рата, али због стравичних посљедица и након рата завршили своје животе, уморене од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу да њихове душе прими у Царство небеско.
