Превод најновијег текста Фреда Рида од 6. јануара 2014. године о стварној и илузорној Америци. Фред, полуслеп и пензионисан у Мексику, види ствари далеко боље него већина Американаца - поготово оних у Вашингтону, зони где је стварност строго забрањена...
Илузије
У
нападу родољубивог размишљања, дошао
сам до спознаје да је Вашингтон изолован,
инцестоидан и себи окренут град, опседнут
собом, где су политичари до те мере
орођени да им прети хемофилија. Немају
никаквог додира са стрваношћу и нити
разумеју остатак земље и света, нити их
занима. Сјајно, зар не?
Орођени?
У поређењу са престоницом Јенкија,
становници Западне Вирџиније [стереотип
за бракове блиске родбине - прим. прев.]
чине се као авангарда генетског укрштања.
Прво смо имали Буша I, у најбољу руку
медиокритета. Касније је дошао Буш II,
за кога би „медиокритет“ био запањујући
комплимент. Имали смо Клинтона Првог,
који је барем био интелигентан, а онда
замало добили Клинтонку II; она је на
крају постала шеф дипломатије, једино
зато што је својевремено била Први
Акреп. Изгубила је од Барака Обаме, чије
су једине квалификације биле црна пут
и способност читања телепромптера. А
после њега нам вероватно опет следује
Хилари.
Пре
тога смо умало добили Керија, чије је
постигнуће било женидба наследницом
индустрије туршије. Ено га сад шеф
дипломатије, ничим изазван. И тако то
иде у пешчанику нације: династије,
непотизам, опрост грехова за новац, и
мала, саможива владајућа класа без
посебних квалификација која сама себи
дели важне послове како би остала на
власти. Колико дуго то може да потраје?
Чуо сам да се Стални комитет КП Кине
састоји од осам инжењера и једног
економисте. Нама управља руља провинцијских
адвоката. Инжењери праве производе.
Адвокати праве законе. Хмм.
Проблем,
велим ја, је да демократија не може да
расте како треба. Када за градоначелника
Засеока, Градине или Источног Бронхитиса
дође локални алатничар, он барем познаје
своје место и своје суграђане, па ће
можда и да ваља чему. Али онда се кандидује
за државну функцију и постане конгресмен,
или - Боже сачувај! - усели у велику белу
вилу на Пенсилванија Авенији (Деси се
некад; наши владари нису сви богатуни
са приватним авионима и по дванаест
прстију на ногама).
Конгрес
је састављен од маргиналних адвоката
са малтене доживотним мандатом, који
никада нису служили војску али газдују
огромном армијом наоружаном нуклеаркама
- и која није у стању да у кафанској тучи
победи ћопавог деду. Све сами изгубљени
политиканти, а одлучују о индустрији.
Можда никад нису били у страној земљи
(ако се не рачуна Арканзас) и не говоре
ништа сем енглеског, али задужени су за
инострану политику... Мислим, јасно вам
је.
Па
како онда остатак земље зна шта ради
власт? Не зна. И не може да зна. Медији
представљају готово непробојни штит
између Вашингтона и реалности која
почиње већ од Кружног Пута. Јесте ли
чули за синхронизовано пливање? Да је
којим случајем синхронизовано мишљење олимпијски
спорт (а што да не, шта су све додали),
Америка би била велесила.
У
Вашингтону, новинарство почива на
разноликости. Што је добро, јер је
очигледно колико би хомогена штампа
била опасна. У редакцији Вашингтон
Поста,
на пример, имате беле репортере који
мисле исто као црни, који мисле исто као
Јевреји, Азијати, педери, лезбејке,
Шпањоли и Неопредељени. Снага кроз
(не)јединство.
Овакву разноликост у
новинарству имате широм Америке: огроман
број различитих новина, ТВ кућа, радио
станица - све у власништву неколико
корпорација, које имају исте интересе.
Снага кроз (не)јединство и за њих, је
ли.
Основна
карактеристика медија је да не извештавају
о много чему. Осим о себи, али то дође на
исто. Ако нека пахуљаста плавуша (мислим
да се једна зове Кејти Курик) пређе са
једног канала на други, о томе нам трубе
недељама. Сећам се да сам једном видео
неког Пирса Моргана, који се оштроуман попут
платипуса. Кажу да му пада гледаност;
можда ипак има наде за америчку јавност.
Елем, то је била вест - или како иде Билу
О'Рајлију и неким републиканкама са
шлем-фризурама на Фоксу. Медији не
преносе вести, они су
вест.
Док
новинари стално тртљају једни о другима
- сасвим озбиљно ово кажем - углавном не
обраћају пажњу на власт. Кад сте задњи
пут чули извештај из Управе за становање
и развој? Бироа за индијанске послове?
Министарства саобраћаја? Агенције за
безбедност авијације? Агенције за
заштиту околине? Понекад нам од њих
стигне саопштење, али то је то. Нико не
зна шта се крије у бирократском мраку,
знамо само да много кошта.
А
и кад се говори о оним деловима власти
који привлаче највише пажње - Бела Кућа,
Пентагон, Стејт Департмент - ништа се
не каже.
У Белој Кући је све строго организована
представа; новинара који постави незгодно
питање никада не прозову поново. Добро
познајем Петострани Тунел за Ветар, из
дана када сам по казни био новинар. Кад
крене Прича - можда о неком оружју које
не ради, или веле да не ради - сви новинари
у Вашингтону панично пишу само о
томе.
Значи,
није реч о многобројним причама, већ
једној те истој причи на безброј начина.
Исти се образац понавља са Обамаздрављем,
абортусом свих абортуса. Као теорија
скупова: стотине, хиљаде, можда десетине
хиљада новинара пише како је тешко да
се људи учлане. Зар није један довољан
да то каже? А нико да упита за интелигентно
објашњење неког софтверског инжињера
који се разуме у програмирање на
велико...
Оно
што из Вашингтона излази у Електронску
Земљу Чуда је изврнути свет ствари које
или не постоје, или нису онакве каквим
се приказују. Председници, на пример.
Оно што гледате на фото-сесијама у
Ружичњаку је виртуелни конструкт иза
којег стоји пет анкетара, три говорописца,
неколико политичких стратега и њихове
калкулације, рекламна агенција, шминкер,
и учитељ гестикулације. Потпуно је
небитно којој је особи поверена улога.
Чак штавише, његови дресери га сматрају
сметњом, убеђени да ће бити бољи у улози
што се мање зна о његовом стварном лику
и делу. Па помно крију његова сведочанства
и резултате пријемног.
Ако
желите нешто налик тачној представи о
делима и неделима власти, морате сами
да сложите слагалицу од фрагмената из
Гардијана, Ролинг Стоуна, Драџа, Unz
Review, или AntiWar.com. Информације о власти из
прве руке? Нема шансе. Али Вашингтон је
макар
занимљив, попут губавца којем отпадају прсти.
НАПОМЕНА:
Када сам читао текст помислио сам да аутор пише о Босни и Херцеговини, а онда сам сконтао да ми немамо Буша ни првог, а ни другог, те немамо Керија, па ни Клинтонову...Такође, немамо толико новинара да о истој теми сви различито пишу...
Но,
ми смо имали Силајџића, па незаобилазног
Свена Алкалаја, а посебно је питање да
ли ће се ико сјетити Спасоје Тушевљака
и шта је уопште он радио и коју је функцију
"обнашао" у БиХ....Надаље, ми /они
у Федерацији БиХ/ имају Емира Суљагића,
Фатмира Алиспахића и много других.
Но,
ради ентитетског баланса ми имамо
мноштво аналитичара за све и за свашта.
Ево рецимо Тања Топић није у стању да
аналитички "погоди" и оно што је
прошло, а камоли да предвиди оно што ће
бити.
А у броју
телевизијских станица смо шампиони...Ту
су незабилазне БХ ТВ1, Па Федерална ТВ,
Телевизија Републике Српске, онда
ове комерцијалне БН ТВ која предњачи у
свему и за њом много каскају Алтернативна
телевизија, па Хајат, онда ТВ1 /она
Ђенинксонова ТВ /Ђенинксонова је
Бошњакиња и милијардерка удата за
Енглеза и она финансира ту ТВ. Ту је
наравно најдоминантнија ТВ Алђазира...
Ма
тога, и не само тога, већ и свега, и
код нас има на претек, овдје и сад, у БиХ.
Те ствари су слика и прилика, али само
у минијатури о БиХ у односу на моћну
Америку о којој је аутор текста доста
тога написао.
Славуј.
