Манастир
Манасија се налази на удаљености од 1
км од Деспотовца, у непосредној близини
реке Ресаве, по којој, осим имена Манасија,
носи и друго име - Ресава. Манастир
Манасија је један од најзначајнијих
споменика српске средњовековне културе
и стилски припада такозваној "моравској
школи".
Манастир
Манасију је подигао деспот Стефан
Лазаревић - Високи између 1407. и 1418. године,
где је и сахрањен 1427. године. Ратник по
дужности, витешки обучаван и вешт у
командовању, дипломата, по опредељењу
песник, широког образовања, Стефан
Лазаревић је био један од најугледнијих
од двадесетчетворице витезова /ритера/
Змајевог реда, веома поштован и уважен
међу европском властелом. Поседовао је
огромну библиотеку у којој је, осим
словенских и поучних текстова, било
филозофских списа и књига из историје
и поезије на грчком и латинском. Био је
плодан књижевник, преводилац и уметник.
Његова дела су "Закон о рудницима",
"Похвално слово Кнезу Лазару" из
1403. године и натпис на мермерном стубу
на Газиместану, а најзначајнији књижевни
рад је поетска порука "Слово љубве"
из 1409. године, који је један од најлепших
текстова српске књижевности.
Одмах
после оснивања, Манастир Манасија је
окупио бројне писмене и образоване
људе, те је постао културни центар
деспотовине, чији је литерарни и
преписивачки рад утицао на књижевност
читавог православног Балкана. "Ресавска
школа" манастира Манасије је по својим
преводима и рукописаним преписима била
чувена и после пада деспотовине, кроз
цео 15. и 16. век. Најпознатији писац који
је радио у Манастиру Манасија је
Константин Филозоф, писац биографије
Деспота Стефана.
Манастирски комплекс
Манасије - Ресаве се састоји из цркве,
велике трпезарије или такозване „школе"
/која се, тешко оштећена, налази јужно
од цркве/, тврђаве са 11 кула, од којих је
највећа „Деспотова кула" /северно
од цркве/. Манастирска црква посвецена
Светој Тројици је друга по величини
међу српским средњовековним манастирима,
након манастира Високи Дечани.
Без
обзира на значај и заштићеност кулама,
манастир Манасија је више пута пустошен,
паљен, пљачкан и разаран у току вишевековне
турске окупације. Са цркве Манасије је
био скинут оловни кров, па је више од
једног века грађевина прокишњавала и
већи део фресака је неповратно пропало.
Западни део цркве манастира Манасија,
такозвана „припрата" је приликом
једне експлозије барута у 17. веку, током
аустријске окупације тешко оштећена,
па је данашња припрата већим делом
накнадно дозидана. Срећом, у том делу
цркве очуван је под у мозаику, који је
рађен од крупног разнобојног камена.
Иако под утицајем читавог комплекса,
црква Свете Тројице манастира Манасије
се у декоративним елементима издваја
од осталог дела преовладавајућег
"моравског стила" градње. Фасаде
манастира Манасија су покривене тесаником
и танким слојем малтера у љупком односу,
које се, својом једноставношцу, значајно
разликују од српских светиња градјених
у то време. Само стубићи са облим
завршецима и прозори са оригиналним
преломљеним луковима украшавају равне
зидове. Овим начином је манастирско
здање ујединило обележја грађевина
династије Немањића и нове династије
коју је започео отац Стефана Лазаревића,
Кнез Лазар. Крајем деветнаестог века
предузимљиво монаштво манастира Манасија
почиње обнову, те је 1845. године извршена
прва рестаурација фресака потпомогнута
од српске државе.
Иако тешко оштећен,
живопис Манастира Манасија спада у ред
највећих домета средњовековног
сликарства. Од очуваних фресака манастира
Манасија, пажњу најпре заслужује
криторска композиција на западном зиду
главног дела цркве, на којој је сачуван
портрет деспота Стефана - висок риђокоси
владар, обучен у свечану одору украшену
белим двоглавим орлом, који држи модел
своје задужбине и оснивачку повељу, а
крунише га Христ и андјели га даривају
мачем. На јужном и северном зиду /у
певницама/ манастира Манасије су очувани
величанствени ликови светих ратника,
осликани у својим свечаним војним
одорама. У горњим зонама певница насликане
су сцене из живота Господа Христа и
илустроване Његове приче из Јеванђеља.
У главном кубету манастира Манасија су
представљени старозаветни пророци. У
олтару је насликано Причешће апостола
и Поворка светих отаца, међу којима је
/последњи у реду према северу/ први
српски архиепископ - Свети Сава.
На стубовима манастира Манасија су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као лик светог арханђела Михајла /на јужном/ и светог Петра Александријског /на северном стубу/. Манастир Манасија је такође познат по попрсјима светаца у медаљонима изатканим у дугиним бојама. Уметник-фрескописац манастира Манасије је успешно водио рачуна о простору, његове фигуре су правилно антички пропорционалне, са природним покретом, док склад између златних и плавих површина чини јединствену светлост.
