.gif)
У новинама наслов, углавном, наговјештава и у наставку одређује садржај текста. Али, ево, направићу изниман случај и у овом тексту ни ријечи неће бити о 1. мају, Празнику рада....
Странке, странчарења и распамећивања...
На самом почетку или на крају, сасвим је свеједно, не вјерујем да било ко зна одговор на питање – колико има регистрованих политичких партија у Босни и Херцеговини?
Из овог питања слиједило би и низ додатних питања, али ако се не зна одговор на главно питање, онда како би се тек знали одговори на било шта друго? Ма никако и никада!
Много је странака, какви много, и превише их има, па чак и више од тога. Све те политичке странке траже своје мјесто под сунцем у политичкој баруштини каква је политичка сцена у Босни и Херцеговини. На ту сцену сви би да се попењу и да ако је икако могуће - за себе приграбе бар неку мрвицу политичког колача, јер без колача и богате трпезе нико ни бркове неће омастити. А управо је и циљ многих странака, односно њихових самозваних и такозваних лидера да бар своју родбину и по којег пријатеља приволе за своју политичку опцију и да онда жестоко крену у освајање власти.
На том путу жељно их очекују медији који су “програмски” опредијељени против актуелне власти. Те странке су углавном популистичке, што значи да им је циљ да “ударе” барем на један дио популације и да циљано у садејству са медијима који их обилато подржавају, крену у обрачун са политичарима и странкама које су на власти.
У медијаима се стално врте скоро те исти политичари, те господин овај, те господин онај, те ови, односно они, а онда онако, право ниоткуд, пуна елана ускочи и по која дама, јер забога треба се борити за равноправност сполова, притом заборављајући и физику и природне науке које су егзактне, а оне јасно указују да се различити полови привлаче!
Не бих сад и овдје и о самозваним и такозваним политичким аналитичарима опште праксе, који стално дежурају на бранику одбране части и достојанства широких народних маса. Јер забога, ти аналитичари су месије и једини спас за катаклизмично стање које у највећој мјери својим небулозним "аналитичким анализама" управо они и производе. За сијање илузија и бацање магле не плаћа се порез нити се тражи било каква одговорност.
Сви се заклињу у демократију и у борбу за права обесправљених, а управо ти похлепници за влашћу су погазили сва права и достојанство обичних људи. Много је оних који у политици виде шансу за своју позицију, али не због тога што су паметнији од других или можда хуманији, већ што свјесно ударају на менталне склопове обичних људи, којима је свега преко главе и који гледају само да сачувају своје голе животе и да како тако у свакодневно преживљавању остану трезвени, мада су им препуне главе сваког и свакодневног јада и чемера.
Стварају се нове и неприродне колалиције опозиционих странака и њихови лидери кипте од разних обећања да ће народу сванути само ако они буду имали право да дежурају поред шалтера и да упале свјетло у мраку који су у неком ранијем периоду управо они и створили. Заборавност је општа одлика обичног човјека, јер он није енциклопедија, па да све запамти. Обични човјек, вечерас гледа ТВ дневник и запамти оно што је видио и чуо и то траје до пред спавање. Кад се ујутро пробуди одмах га бомбардују са неким новим вијестима, а у БиХ заправо ништа и није, нити може бити нека вијест. То је у БиХ свакодневно опште стање и духа и свијести напаћеног човјека, којег додатно слуђују антивладини медији, који тако и опстају на коњуктурном тржишту у прикупљању и распршивању магле. То је стандард медијске сцене у БиХ. Тако се покушавају окупити и објединити идеолошки истомишљеници, а заправо све је супротно.
Стално су свеприсутна разна политичка и страначка спорења чиме се у народу само подижу сталне тензије. У вечини случајева ради се о дијаметрално супротним политичким опцијама, како тренутне позиције која је на власти, тако и оних опозиционара који не бирајући средства у настојању да се домогну политичког трона и да тако засједну у фотеље.
Данас
је постало профитабино глумити европејце
и слуђивати сопствени народ и стално
га држати у илузијама небеског народа,
који може да живи хиљадама година, па
им садашње стање и није тако важно.
Уосталом
и сасвим на крају, да ли је могуће и
замислити народ који у блатњавим ципелама
(опанке смо давно изули) трчи маратон
за Европом!
Са свих страна грми, рекло би се. Природа је непредвидива, па и ове климатске промјене, али нећу тиме да се бавим, већ актуелним политичким стварима.
Наиме, прије неколико дана замјеник предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ Денис Бећировић упутио је отворено писмо високом представнику у БиХ Валентину Инцку и шефу делегације и специјалном представнику ЕУ у БиХ Петеру Соренсену да покрену конкретне активности с циљем заустављања политике негирања геноцида и свакодневних понижавања жртава геноцида и масовних злочина која долази из Републике Српске.
И позвани и непозвани из Републике Српске су се дигли на ноге у осудама писанија Дениса Бећировића и ту немам никаквих замјерки. Напротив, и треба да се чују мишљења превасходно политичара, јер су политичари и позвани да бране и да штите интегритет и интересе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. Међутим, све те осуде се своде на медијске изјаве од којих нико нема много користи, јер у БиХ вијест престиже једна другу и претходне информације падају у заборав.
Мене
би једино заинтересовало да је бар неко
из Републике Српске истим адресатима
или још некима писао истинита писма и
то би имало неког смисла, али овако?
Ма
избори су на прагу и свако жели да прикупи
који глас, а већ се знају они који су “на
стражи” и који су стално дежурни и који
су миљеници медија, како оних који
подржавају позицију, али много више је
оних медија који се утркују у пружању
подршке опозицији и опозиционим
политичарима. Овдје у БиХ без медија
ништа се не може и све зависи од
наклоњености медија својим љубимцима,
мада има и оних медија који су неутрални,
али они су ипак ријетки....
Дежурни медијски експоненти су осули дрвље и камење на Денисова писма и, рекао бих с разлогом. Међутим, исти те галамџије и све присутне политичке "медијске звијезде" нису ни знале да је Бећировић уопште и слао писма, али о томе су их медјији обавијестили и таман им је добро дошло да се разгаламе по телевизијама и новинама од чега нема никакве користи, јер нико од њих није на званичном мјесту упозорио Бећировића да таквим активностима наноси само штету БиХ.
Ево једног од доказа са званичне сједнице и на званичном мјесту, али нико ме тада није подржао, нажалост, а ни медије то није интересовало да бар подсјете своје гледаоце или читаоце да ово није изоловани случај Бећировићевих самоиницијтивних писанија и активности...
T R A N S K R I P T
10. SJEDNICE PREDSTAVNIČKOG DOMA
PARLAMENTRNE SKUPŠTINE BOSNE I HERCEGOVINE,
ODRŽANE 22. 9. 2011. GODINE, S POČETKOM U 10,10 SATI
Nova poslanička pitanja
DENIS BEĆIROVIĆ:
Prvi za nova poslanička pitanja javio se Slavko Jovičić. Izvolite.
SLAVKO SLAVUJ JOVIČIĆ:
Hvala lijepo, gospodine predsjedavajući.
Uvažene kolege i kolegice, poštovani članovi Savjeta ministara, imam dva poslanička pitanja.
Prvo je upućeno ministru odbrane, gospodinu Selmi Cikotiću, a ono glasi /НАПОМЕНА аутора - питање је у транскрипту/.....
I Vama jedno pitanje, vrlo brzo, gospodine predsjedavajući. Dakle, od trenutka kad ste Vi stupili na ovu poziciju, što je dobro i svi su Vam čestitali, Vi ste uveli jednu praksu koja je dobra, upućujete pismo svim parlamentima bez saglasnosti Kolegija, kad čestitate neki dan državnosti i ne znam ni ja, dan parlamenta, ili ne daj Bože nepogoda, to je uredu.
Ali kad ste se obratili pismom u vezi filma oko Srebrenice, parlamentima Švedske i Danske, to ste samoinicijativno uradili i naravno i bez moje podrške, a kamoli bez podrške Kolegija, te Vas molim da u Kolegiju se dogovorite kad nekom upućujete čestitke ili kad protestvujete ili kad ukazujete na bilo šta da to ne radite samoinicijativno.
Dobićete, da ne obrazlažem, pismena pitanja. Hvala lijepo.
DENIS BEĆIROVIĆ:
Ja samo želim Vas pitati za ovo drugo pitanje da li želite odmah usmeni odgovor ili.
SLAVKO SLAVUJ JOVIČIĆ:
Volio bih u pismenoj formi da mi to napišete, pošto ja znam koji će biti Vaš odgovor, tako da nije to komunikacija između Vas i mene, nego u pismenoj formi da to odgovorite. Ali najbolje bi bilo da se dogovorite u Kolegiju kako ćete Vi pisati pisma koja će svi podržati u Parlamentu.
DENIS BEĆIROVIĆ:
Dobro. Zahvaljujem na pitanju, dobit ćete pismeni odgovor
НАПОМЕНА:
Никад
ни усмени, а ни писмени одговор на ово
питање нисам добио,
мада
сам у још некoлико наврата на томе
инсистирао.
У само два дана и у два најпопуларнија спорта Црвена Звезда је доживјела двије невиђене бламаже и два тешка, не само спортска пораза.
На самом почетку поставићу и два питања и покушати на њих да пронађем и одговоре.
Синоћ су фудбалери Партизана побиједили Звезду. Није толико болан пораз, већ сазнање на који начин је изгубила Звезда? Изгубила је јер није успјела да побиједи, а све јој је ишло на руку осим оне најважније ствари, а она је у сваком спорту и најбитнија – Звезда није побиједила.
Но, пођимо редом. За пораз Звезде најодговорнији је предсједник фудбалског клуба Црвене Звезде Драган Ђајић. А зашто он? Једноставно зато што је дозволио да му таксисти “менађери” доводе тренера у клуб на чијем је он челу. Тако се легенда Звезде Драган Ђајић коцка са својим спортским угледом, ако такав углед још увијек било ко има у Црвеној Звезди.
Наиме, може се слободно поставити наградно питање и скоро 98 одсто Делија не би знало одговор на такво анкетно питање. Са великом вјероватноћом може се претпоставити да никад нису ни чули за садашњег тренера фудбалског клуба Звезде Славишу Стојановића све док га уз Ђајин “благослов” неко није из "бунара" извадио и тако га удомио на челу (не)стручног штаба Црвене Звезде.
Ко је заправо Славиша Стојановић и које су му фудбалске и тренерске референце биле прије доласка у Црвену Звезду? Био је анонимус и не сумњам да су га можда познавали само у Словенији, али даље од “дежеле” били су ријетки они који су уопште и чули за његово име, а о тренерском знању, ма ни случајно.
Е зато Драган Ђајић сноси највећу одговорност због таквих авантуристичких ухљебљивања анонимуса и тзв. спортских тренера који иза себе немају никаквих резултата.
Овдје се поставља и питање – има ли тренутно иједан живи фудбалски тренер који је фудбалски поникао у Црвеној Звезди и који би могао много боље да води Звезду, него Славиша Стојановић, који је само пуким случајем успио да забиљежи и неке претходне спортске резултате. Али, кога је то Звезда побјеђивала прије овог дебакла са Партизаном? То је у овом случају најмање важно.
Почети кукавички утакмицу и са одбрамбеном тактиком против Партизана кад је Звезда имала шест бодова предности може само тренерска незналица као што је Славиша Стојановић. И то је неспорно.
Прије њега, два дана раније то је исто урадио, такође, тренерски незналица, али у другом најпопуларнијем спорту на овим просторима. То је кошаркашки (не)стручњак Дејан Радоњић, којег је, такође, неко ухљебио на кормилу Црвене Звезде. Мала је разлика између одговорности Драгана Ђајића у фудбалу и Небојше Човића у кошарци у Звездиној хијерархији управљања.
Човић је неприкосновен у кошаркашком клубу Црвена Звезда и нико још не зна да ли је он и власник клуба или је са Драганом Ђајићем сувласник Звездиног јада и чемера у довођењу анонимуса и тренерских незналица на позиције у два најважнија спорта – фудбалу и у кошарци.
Звездине Делије треба мало да охладе главе и да схвате да немају никаквог утицаја на кадровску политику у СД Црвена Звезда. Тамо ведри и облачи Небојша Човић и низ стрампутицу са собом води и Драгана Ђајића, али то звездина легенда није, изгледа, још схватио.
Чак и кад би фудбалери Црвене Звезде и постали прваци Србије остаће велика горчина и трајно забиљежен пораз од Партизана у утакмици коју је Звезда кукавички одиграла и у којој ни десет пенала не би помогло Звезди.
Такође, остаће још гори утисак да су кошаркаши Црвене Звезде у сред Београда претпјели тежак пораз од организационо и финансијски скоро распале Цибоне. Резултати и неуспјеси се пишу и памте, као и тренерске незналице и епизиодисти – Дејан Радоњић и Славиша Стојановић.
Биће запамћени и Драган Ђајић и Небојша Човић – два најодговорнија човјека у Црвеној Звезди који су заслужни за ухљебљавање тренерских анонимуса и незналица, чиме су допринијели суноврату Црвене Звезде и у којима се губе и све претходне њихове заслуге у опоравку посрнуле Звезде..
.gif)
Дан послије кошаркашке утакмице између Црвене Звезде и Цибоне у београдској Комбак Арени...
Арена
као и свака арена је мјесто за борбу из
које увијек неко изађе као побједник и
онај други као поражени. Но, ни сваки
пораз није само резултатски или спортски
пораз, већ је много више и од тога.
У
питању је част клуба, државе, народа
итд. У овој утакмици играчи Звезде и
такозвани тренер најмање су о томе
водили рачуна, нажалост!
Кренимо редом од оног најважнијег. Скоро годину дана, па и више од тода, није се могло нормално живјети од предсједника кошаркашког клуба Небојше Човића. Нема гдје га није било? Једино га није било тамо гдје је требао да буде или заправо нигдје није ни требао да буде. Наиме, отјерао је претходног тренера Владу Вукојичића, а довео је тренерског незналицу Дејана Радоњића и од тада настају главни проблеми за Звезду.
Истина, побјеђивала је Звезда у неким утакмицама, али и да је било који други тим био умјесто Звезде, па највјероватније би бар у неким од тих утакмица остварио повољан резултат. Небојша Човић се бавио свиме и свачим и много важније му је било да гледа преко плота у комшијско двориште и да ослушкује шта то говори Душко Вујошевић, тренер кошаркаша Партизана, него да брине о свом дворишту, односно о Црвеној Звезди. Човић је на тај начин покушавао да гради ореол најчовјека за све и за свашта и на крају је постао – ВЕЛИКО НИШТА! Узалуд се позивати на неке побједе од којих нема никакве вајде, јер само за једну утакмицу све се распршило као мјехур од сапунице, а цијела ситуација чији је главни актер био Небојша Човић није ништа друго, већ једна епизодна сапуница од које на крају није остало ништа!
Друга ствар је тренерска незналица Дејан Радоњић. О њему нема потребе трошити ријечи, јер се ништа паметно нема ни казати, а о глупостима не вриједи ни писати, јер највећа глупост је и било довођење Радоњића за тренера Звезде. Једноставно, човјек нема појма о кошарци. То се најбоље могло видјети кад узме тај-аут. Као нешто црта и за то вријеме не упути ни два три савјета како би кошаркаши требало да унаприједе игру и на шта да обрате пажњу?! Уосталом, како су играчи и могли очекивати неки савјет од тренерске незналице. НИКАКО!
Нема тог тима, осим Звезде наравно, у којем би могли да играју Симоновић, затим Драгичевић, па Радиновић, те Лазић и још неки...Овдје се не затвара круг кошаркашких лакрдијаша, нажалост.
Само два играча Цибоне у најважнијој утакмици цијеле сезоне побиједила су јадну и чемерну Звезду. И не само да је Цибона побијеила назови кошаркаше Звезде, већ их је у највећем дијелу утакмице и понизила. А пријетње из Загреба и из табора Цибоне, која је у распаду, како у оном организационом, тако и у финансијском, стизале су десет дана и прије саме утакмице у Београду. Сад се испоставило да су “коцкасти” оправдано говорили да ће у сред Београда побиједити Звезду!
Жале се неки што Арена није била пуна? Па забога, више од осам хиљада звездаша је навијало за Звезду и шта су добили? Добили су највеће разочарење. А колико је то Цибона имала навијача? Можда пет или шест, али то им није сметало да Звезди одрже час из кошарке.
На крају, порука за Небојшу Човића. Одмах иди и пиши саопштење и очекуј да вечерас изгуби Партизан. Али, схваташ ли ти ишта човјече? Шта ћеш тиме добити кад си синошњом утакмицом све изгубио. Изгубио си на десетине хиљада вјерних звездиних навијача. Изгубио си пласман у Евролигу. Ма изгубила је Звезда са тобом, и твојим љубимцем тренерским лаиком Дејаном Радоњићем!
Прави ЗВЕЗДАШИ су изгубили, схвати то Човићу!
Човићевом
и Радоњићевом
пируетом
-
ЗВЕЗДА је нажалост,
отишла под
лед!
.gif)
Зашто потпуна истина никада не допре до јавности? Истина једна и недјељива и иако је опште познато да на истину нико нема ексклузивно право, овдје се мора нагласити да истину креирају сви и то баш онако како то коме одговара.
Али,
своју истину највише креирају медији.
За ову констатацију најбољи примјери
су сједнице Парламентарне скупштине
БиХ. Да би обични конзументи истине или
информација колико толико имали било
какав увид у истинитост онога што се
заиста расправља и одлучује на тим
сједницама – морали би свакодневно да
купују најмање десетак дневних новина
или да прате информативне програме опет
најмање неколико "најгледанијих"
ударних дневника на програмима многих
телевизија. Међутим, ако и имате новца
и ако сте пасионирани овисник о политичким
информацијама и ако сте у могућности
да купите све дневне новине тек онда
ћете бити потпуно збуњени и тек тада
вам ништа неће бити јасно! Наравно да
не можете да пратите ударне дневнике
на неким “важним” телевизијама, јер
ти информативни програми, углавном,
почињу у истом временском термину. Оно
што је најважније – зар би нормалан
човјек и желио да све то прати и да гледа,
кад свако разуман има много паметнијих
послова него што би пратио политичке
емисије чији су креатори уредници тих
емисија.
Не треба бјежати од истине
па рећи да су сасвим различите информације
и извјештаји које објављују медији у
Републици Српској у односу на медије
из Федерације БиХ, па чак и у односу на
медије који су наклоњенији једном од
три конститутивна народа у БиХ. Разлике
су очите и у случајевима о извјештавању
различитих медија, рецимо из Сарајева.
Никада нећете бити у прилици да о истој
ствари бар слично прочитате у дневним
новинама „Аваз“, односно у
дневном-једнодневном „Ослобођењу“.
Напротив, прочитаћете отворене сукобе
о никада помирљивим интересима оних
који су жељни истинитих информација.
Те анимозитете перманентно подгријавају
Редакције тих медија, јер су им и интереси
различити. У одређеном времену једни
подржавају позицију, док други опозицију,
а трећи нападају и једне и друге, а сви
заједно се међусобно гложе између себе.
Дакле, прљаваог веша је и превише и сви
се труде да га што више изнесу у јавност.
Ништа
боља ситуација није ни у Републици
Српској. А, све то иде само на штету
истине која је потребна свима. Кажем
потребна, али била би илузија да ће
једина и права истина икада бити
презентирана јавности, па чак и о оним
темама које су видљиве свима. Овдје нећу
да говорим о оним медијима који имају
своје „љубимце“ и саговорнике, односно
"експерте" опште праксе или тачније
- људе за све и за свашта. Наравно да
имате и оне званичнике и политичаре, па
и јавне личности које су за неке медије
„персона нон грата“. Да будем јасан –
све је то право и сопствена одлука оних
који у својим рукама држе и доносе такве
одлуке. Али, је ли то и интерес читалаца
и гледалаца? Е, то је сасвим друга прича.
Новине не морате да купујете, али јавни
телевизијски емитери су дужни да преносе
истину, јер теве таксе плаћају сви
грађани!
Много је нетачних изјава
и самих политичара који се скоро утркују
у заузимању медијског простора. Неки
политичари говоре о темама и о оним
стварима, а да при том немају појма о
чему се ради?
И то се све одвија по систему - "У нешто се ударати мора”!
УДРИ, САМО УДРИ!
Ни
у дане највећег хришћанског празника
Васкрса, неки не мирују. Заправо не
престају са увредама, које долазе како
од стране оних чији Васкрс није празник
и чија је вјероисповијест другачија,
тако и од оних унутар једне религије,
па наравно и унутар исте вјероисповијести.
На
питање да ли је ово вријеме када се људи
осјећају увријеђеним и онда кад то
заиста нису, што се мене тиче, остаће
без одговора. Јер заиста не знам одговор!
Скоро па се ништа никоме не може казати или нешто написати, а да се неко, дакле онај други, не нађе повријеђен. Вријеме је такво као да постоје дежурни узбуњивачи широких народних маса и само је у почетку важно са неким се не сложити и ако је икако могуће бити бржи у клеветама и то пустити у етер и “Радио Милева” ће то одаслати на све стране свијета.
Мало је оних који прихватају различитости међу људима у многим сферама друштва, а те разлике постоје и да их не набрајам, нема потребе. Некад давно или ко зна кад, али датира то још из Брозовог времена, неко му је дотурио папирић на којем је писало да су наше разлике наше богатство!? Каква хипокризија и лупетање по менталним склоповима нормалног човјека. Да је тако, па не би у силним разликама прошла два миленија и у сталним сукобима цивилизација и у сиромаштву, прво духовном, па онда и у материјалном, без којег је незамислив опстанак друштвене заједнице у цјелини.
Једноставно, запали смо у нео-квази толентаризам који се пропагира само да би се људи привољели вечини. Посљедица таквог пута је једноумље, а оно никада никоме доброг није донијело. Више него опасни су они који оспоравањем слободе говора и изражавања покушавају да заштите и да очувају мир! Мир се чува тако што се људским самопоштовањем бране други људи. Треба се напустити пракса да је за све недаће овог свијета неко други крив. И све због тога и све тако вртимо се у зачараном Врзином колу из којег се не види излаз.
Најгори су они који стално говоре да има наде? То говоре они који су се разним лоповлуцима енормно обогатили и који својим безобразлуцима и цинизмом позивају напаћени народ на стрпљење и на толеранцију до неког бољег сутра. А таквим лопужама је најважније да им је добро данас и надају се да ће се тако наставити и сутра...
Данас је Васкрсни уторак и не би било добро да наставим овако, а још горе би било да ућутим и да ништа не кажем. Најважније је да не гријешим душу, а знам да не чиним никакав гријех, јер и Богу је драга свака милост, а народу је кроз његово постојање и трајање увијек била на услузи Божија милост и безгранична љубав према човјеку!
.jpg)
.jpg)
.gif)
