Осамнаестогодишња јунакиња...
Фочански
вукови показали су се као најхрабрији
и најефикаснији. Њима су највише вјеровали
грађани Добоја, молили су се, да баш они
дођу по њих. И сви су говорили: "Свака
част, момци", не слутећи да међу њима
има и једна дјевојка. И то не било
која.
Њени другари из разреда матурирали су у понедјељак, док је она спашавала туђе животе далеко од куће. Била је вођа тима, координирала екипама с копна, а ишла је и на терен. Њене колеге из Волфа у шали су јучер тврдили да је не могу препознати у цивилу послије толико напорних и неизвјесних дана. А ко је та чувена фочанска вучица?
Јелена Симовић, државна првакиња БиХ у пењању, чланица пењачког клуба Волф, управо свршена матурантица Медицинске школе у Фочи. И има само 18 година.
"Радим и у Црвеном крсту три године, обучавам екипе за пружање прве помоћи. Сада се показало, свима нам то једног дана може бити од користи", почиње причу ова храбра дјевојка, Јелена Симовић.
Спасилачке јединице фочанских вукова хеликоптером су се пребациле из Зенице у Добој у петак, у вријеме највеће катастрофе коју је овај град икада претрпио. Како је Јелена доживјела први сусрет с овим градом?
"У хеликоптеру сам само испустила уздах. Помислила сам – ох, Боже мој шта се ово дешава? Сви смо били у шоку, али то није било ништа у односу на оно што нас је сачекало када смо слетјели. Већ за пола сата смо се пресвукли у комбинезоне, узели сву потребну опрему и били смо на терену. Ја сам била веза између копна и воде с осталим члановима екипе. Људи су ми прилазили, давали информације гдје се налазе заробљени, колико је дјеце, жена и стараца, пошто су они били приоритет. Било је јако важно знати и шта им треба у том тренутку", каже Симовић за портал Фоча Онлине.
Као неко ко јо управо завршио Медицинску школу, Јелена је пружала и медицинске помоћ.
"Нисам само била на копну, ишла сам на чамац када год је некоме требала медицинска помоћ. Докторица Сенада из Оружаних снага БиХ била ми је од велике користи и никада јој нећу моћи довољно захвалити. Снабдијевала ме је лијековима, а ја сам се пела на зграде и људима давала инсулин, дијелила лијекове. Било је ту дјеце с огреботинама и посјекотинама, морала сам то санирати на лицу мјеста."
Колико је била храбра ова фочанска вучица и колико је заиста била усредсређена само на то да спаси друге, говори једна анегдота. Јелена је сама веслом разбила излог апотеке како би дошла до инсулина и спасила нечији живот.
"Истина је, јесам, нисам могла допустити да ми неко умре на чамцу или заробљен у згради. Инсулина је у једном тренутку потпуно нестало, морала сам се снаћи. Нека ме тужи ко хоће, али ја нисам могла то да поднесем. Ако могу разбојници да краду глупости у овој ситуацији, зашто ја не бих могла да рушим за лијек? Вјерујте ми, он је спасио животе. А нема ништа битније од тога."
Сада када је прошло, и послије двије проспаване ноћи у свом кревету, колико је заиста била тешка ситуација у Добоју у том тренутку?
Њени другари из разреда матурирали су у понедјељак, док је она спашавала туђе животе далеко од куће. Била је вођа тима, координирала екипама с копна, а ишла је и на терен. Њене колеге из Волфа у шали су јучер тврдили да је не могу препознати у цивилу послије толико напорних и неизвјесних дана. А ко је та чувена фочанска вучица?
Јелена Симовић, државна првакиња БиХ у пењању, чланица пењачког клуба Волф, управо свршена матурантица Медицинске школе у Фочи. И има само 18 година.
"Радим и у Црвеном крсту три године, обучавам екипе за пружање прве помоћи. Сада се показало, свима нам то једног дана може бити од користи", почиње причу ова храбра дјевојка, Јелена Симовић.
Спасилачке јединице фочанских вукова хеликоптером су се пребациле из Зенице у Добој у петак, у вријеме највеће катастрофе коју је овај град икада претрпио. Како је Јелена доживјела први сусрет с овим градом?
"У хеликоптеру сам само испустила уздах. Помислила сам – ох, Боже мој шта се ово дешава? Сви смо били у шоку, али то није било ништа у односу на оно што нас је сачекало када смо слетјели. Већ за пола сата смо се пресвукли у комбинезоне, узели сву потребну опрему и били смо на терену. Ја сам била веза између копна и воде с осталим члановима екипе. Људи су ми прилазили, давали информације гдје се налазе заробљени, колико је дјеце, жена и стараца, пошто су они били приоритет. Било је јако важно знати и шта им треба у том тренутку", каже Симовић за портал Фоча Онлине.
Као неко ко јо управо завршио Медицинску школу, Јелена је пружала и медицинске помоћ.
"Нисам само била на копну, ишла сам на чамац када год је некоме требала медицинска помоћ. Докторица Сенада из Оружаних снага БиХ била ми је од велике користи и никада јој нећу моћи довољно захвалити. Снабдијевала ме је лијековима, а ја сам се пела на зграде и људима давала инсулин, дијелила лијекове. Било је ту дјеце с огреботинама и посјекотинама, морала сам то санирати на лицу мјеста."
Колико је била храбра ова фочанска вучица и колико је заиста била усредсређена само на то да спаси друге, говори једна анегдота. Јелена је сама веслом разбила излог апотеке како би дошла до инсулина и спасила нечији живот.
"Истина је, јесам, нисам могла допустити да ми неко умре на чамцу или заробљен у згради. Инсулина је у једном тренутку потпуно нестало, морала сам се снаћи. Нека ме тужи ко хоће, али ја нисам могла то да поднесем. Ако могу разбојници да краду глупости у овој ситуацији, зашто ја не бих могла да рушим за лијек? Вјерујте ми, он је спасио животе. А нема ништа битније од тога."
Сада када је прошло, и послије двије проспаване ноћи у свом кревету, колико је заиста била тешка ситуација у Добоју у том тренутку?
Коју сцену из Добоја Јелена никада неће моћи да заборави?
"Газим у води, до паса. Пењем се на зграду, људима дијелим лијекове. Мала дјевојчица од двије године излази с цуцлом у устима и смије ми се. Имала сам код себе једну плазму и дајем јој. Она шири руке и грли ме колико има снаге, љуби ме. Док сам жива то нећу заборавити."
Овакве ситуације најбоље покажу јачину човјека. Колико је тешко једној младој дјевојци, попут Јелене било да се максимално емотивно огради и буде психички јака, јер само тако се могло заиста помоћи људима у том тешком тренутку?
"Када имаш око себе старије људе, који су увијек покрај тебе, научиш да будеш јак. Ми у Волфу смо годинама заједно, дишемо као једно, доживљавам их као своју браћу. Од њих сам научила да у оваквим ситуацијама мораш бити само чврст, размишљати исправно. Ми једни другима нисмо дали да клонемо духом. Начелник полиције из Добоја рекао је да никада није срео жену, толико стабилну и храбру. Ја сам му само одговорила: "Па Херцеговка", на шта је он рекао: "Па да, ви из камена". Кад сада боље размислим и јесте тако.
"Ми смо у Добој дошли са мисијом да помогнемо другима, нисмо мислили уопште о нама. Када прођете све то, схватите, а то морам и другима да поручим – ми нисмо људи свјесни шта имамо. Здрави смо, ми и све око нас, имамо шта јести и пити, а тамошње становништво поред свега што су преживјели, тек ће морати да се носи и са другим посљедицама. Нека им је Господ Бог у помоћи. Град Добој више није град, оно је сада једна пустиња. Требат ће им много времена и помоћи да се опораве."
Водена стихија јењава, остављајући пустош из себе. Поплаве су донијеле праву катастрофу и штета је што су многи то тек у овој ситуацији могли да виде – Фоча је, поред искусних, храбрих и већ познатих вукова, добила и једну неустрашиву вучицу. Она је хероина коју Добој никада неће заборавити.
Ово је наша Јелена Симовић.
