Отац Лазара је био логотет на Душановом двору у Призрену. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару“, као и архиепископ Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну.
Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. Лазар Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана.
Кнез Лазар као најмоћнији владар у Рашкој
Унутрашњи сукоби и деобе створили су кризу српске државе. Са нестанком царства, после изненадне смрти Душана Немањића, а потом и Цара Уроша (1355 — 1371), многи крупни и ситни феудалци, српска властела или „великаши“ - како их памти народно предање угрозили су јединство српских земаља. О српским поделама јасно говори и византијски цар Јован Кантакузин следећим речима:
Викицитати „И на хиљаду страна растурени почеше међусобно гложење.“
(Јован Кантакузин, Историја)
Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе...“Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.
Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва).
Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин“. „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук“, забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје“.
Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњовековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.
Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.
Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији.
-TWINKLE.gif)
