14. јуна 1904. године умро је
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
један од највећих лиричара романтизма у СРБИЈИ.
Српски писац Јован Јовановић -
Змај, члан Српске краљевске академије,
лиричар богате инвенције, према оцјени
књижевне критике "пјеснички израз
духовног и душевног живота српског
народа" у другој половини 19. вијека.
Основну школу је учио у родном Новом
Саду, гимназију у Халашу и Пожуну
/Братислава/, а матурирао је у словачкој
Трнави. Прије медицине, коју је завршио
у Пешти, студирао је права у Пешти, Прагу
и Бечу.
Радио је као љекар у Новом Саду,
Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу,
Београду, Загребу и Бечу, а у Београду
је од 1890. до 1898. био драматург Народног
позоришта.
Пјеснички се развијао под
утицајем српске народне поезије и лирике
Бранка Радичевића. Испјевао је збирке
љубавних пјесама "Ђулићи" и "Ђулићи
увеоци" - потресне, елегичне исповијести
послије смрти супруге и четворо дјеце.
Написао је велики број родољубивих и
изузетно вриједних политичко-сатиричних
пјесама, а као дјечији пјесник је
непревазиђен у српској књижевности.
Основао је и уређивао књижевни лист
"Јавор", сатиричне листове "Змај",
"Жижа", "Стармали" и дјечји
лист "Невен".
Преводио је са руског,
њемачког, мађарског и енглеског језика.
Остала дјела: обимна књига пјесама
"Певанија", пјесничка легенда
"Видосава Бранковић", шаљиви комад
"Шаран".
