ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ
СЛАВУЈ
Баш
случајно. Ово се заиста може назвати
правим случајем. У први мах сам помислио да се доселила у зграду
преко пута мене. Нисам је познавао, а ни
сад ништа не знам о њој.
Ништа
није чудно што у мојој соби до касно у
ноћ, а некад и до раних јутарњих сати
гори свјетло. Али једне ноћи кад сам, опет случајно, на прозору заборавио да спустим ролетне десила се и ова случајност. Бацио сам
поглед кроз одшкринуту завјесу и видио
сам њу, на њеном балкону. Јасно сам видио
само обрисе њеног лика,
јер је јако свјетло допирало из њене
собе. Стајала је тако неколико минута
и у врелој ноћи гледала је у небо. Гледала
је у звијезде које су се јасно видјеле
у ведрој звјезданој ноћи.
Сљедећу
ноћ сам претпоставио да ће опет изаћи
на терасу и моја претпоставка се
обистинила. Изашла је. Опет исто. Исти
обриси њеног лика. Опет је гледала у
небо и у звијезде. Имала је среће, јер
тих неколико ноћи није падала киша, иако
се на прсте могу избројати ведре и
звјездане ноћи, јер данима и ноћима пада
киша. Помислио сам да излази на балкон
и да гледа у звијезде зато што има неке
жеље и што мисли да ће јој звијезде
помоћи да јој се жеље и остваре.
У
околним зградама нигдје није било
свјетла, осим у њеној и у мојој соби. Ја
немам балкона и могу само иза завјесе
да је посматрам у свој њеној љепоти и
ноћној сјенци из које се само назире
њено тијело испод спавачице. Мислио сам
да ће некад бацити поглед и да ће ме
видјети, али нисам сигуран да је то и
хтјела.
Не
знам да ли јој се остварила жеља, али
мени сигурно није. Још неколико сљедећих
ноћи гледао само у правцу њеног прозора,
али више у њеној соби није било свјетла.
У
мојој соби се скоро никад није ни гасило,
изузев у току дана.
Неколико
дана сам се распитивао ко је
била жена која се појављивала у
стану у чији сам балкон стално гледао.
Сазнао
сам. Прије мање од мјесец дана
доселила ту код своје родбине и свако
вече је излазила на балкон, све док није
нестала. Нико ми није знао рећи ко је
била она и гдје је отишла?
И
сад по некад погледам према балкону
гдје је она стајала. Ноћ је и
не знам да ли гледам у прави балкон,
онај на којем је она стајала
и са којег је гледала у звијезде.
Небо није више
ведро. Мрак је. Ништа се не види. Киша
опет почиње да пада..
