Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Суботње
јутро....Сунце обасјало. Вријеме као
у сред љета, а у атмосферско вријеме
стало и оно календарско. 30. је август.
Уобичајена јутарња кафа, а на кафи увијек
се прошири друштво, поготово ако се
годинама пије кафа у истом кафићу. Све
је познато. Позната су мјеста гдје ко сједи, познато
особље које ради, исти сто, исте и столице.
У скоро непромијењеном амбијенту било
би досадно да није увијек нових и
“свјежих” вијести.
Некад
ми се учини да се свакодневно појављују
исти људи, исти профили људи и да су само
промјенљиви датуми у драстично различитим
етапама живота.
Почну
тако разговори и мало ко у друштву и
примијети кад стигну кафе. Сви журе да
испричају своју причу од јуче, од синоћ,
а неки се и понављају, јер мисле да су
много тога заборавили да кажу у претходном
дружењу. Елем, приче су “растегљиве”
од оних догматских, па све до оних
актуелних, али и оних предвиђајућих –
шта би могло да се деси у току дана, сутра
или прекосутра.
Неки
моји другови схватају проблеме који
стоје пред животом, схватају изазове
који стоје пред сваким човјеком. Има ту
доста и прагматизма, али има и незаобилазне
импровизације уоквирене у библијско
пирање – шта би било, кад би било?
Неки
схватају и потпуно прихватају стварност.
Поред својих схватају и проблеме других.
Док се неки од мојих другова само
виртуелно укључују у стварност. Људи
се мијењају, сјајно.
О
неким стварима не бих требао ништа да
напишем, јер заправо и немам о чему.
Велики
је распон проткан силним темама – од
очаравајућих, па све до оних великих
разачаравајућих ствари. Но, мора се
задржати исти принцип: У животу те могу
разочарати само они људи који су те било
кад и било због чега – очарали.
Ипак
највжније је да су сви ти људи блиски
мени. А кад је тако, а јесте онда се с
разлогом појављују и многе бриге због
разних судбина драгих пријатеља. Јер
забога, сви су они слични мени, блиски
мени, а тако су различити између себе.
Само су кафе свако јутро сличне.
