у нашим самообманама и нашој срамоти
Знамо ли о чему причамо? Ко смо заправо ми? Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије 19. година злочиначки поубијани у "Олуји": војно-полицискo-хрватско-међународном удруженом злочиначком подхвату и злочиначком погрому српског народа, који је бјежећи са својих вјековних огњишта мислио да ће барем сачувати главе своје дјеце, мајки, очева, па онда и својe.
Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој aкцији убијено Срба.
Жалосно је поређење, али мртви Срби из Олује су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су остали или преостали били Срби.
Један дан у години, па се и он овако неславно завршиo.
Свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу за покој душа невино страдалих и уморених Срба.
Кога ми то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи! Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести! Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност? Је ли то ова наша омладина којој су прећи кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи.
Какви смо то људи? Коме то своје душе продајемо и о каквој то говоримо наводној српској саборности и српском јединству?! Нисмо се отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву.
Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања, сва наша "Јадовна", јадна нам и кукавна била мајка.
Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба. А београдску "Арену" је три дана за редом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо - а никакви смо! Имамо ли као народ икакву будућност? Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке и са каквом истином и образом доћи? А сви ћемо морати тамо и са олујом и без олује.
