МИЛОРАД ПАВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

 30. новембра 2009. године преминуо је 

велики српски књижевник
Милорад Павић

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ - За сјећање и за памћење ...

30. новембра 1977. године

умро је славни српски писац 

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Породична слава на Унесковој листи!

Као што се и очекивало /а то сам и најављивао/ Породична слава уврштена је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслијеђа човечанства, што представља први упис културних добара из Србије на ову листу.

Одлуку о упису славе донио је Међувладни комитет за заштиту нематеријалног културног наслијеђа, на свом редовном засиједању одржаном 27. 11. у сједишту Унеска у Паризу.

Срећан рођендан академику МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ!

29. новембра 1939. године рођен је 

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

Данас, /29.11/ је Свети апостол и јевангелист Матеј - МАТИЈЕВДАН!

Свети апостол и јевангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму.  Пореклом је био из имућне породице галилејског града Капернаума. По занимању је био цариник, тј. сакупљач пореза и као таквог виде га Господ и позва: "Хајде за мном" и он остави све и пође за Њим и више никад се не одвоји од Њега. Постаде један од дванаесторице апостола и силаском Духа Светога на њих, он пође као и сви остали у свет да шири Еванђеље у: Етиопији, Партији и Мидеји.

Пратио је Господа у стопу у свим Његовим путовањима, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса. Беше се он наоружао чудотворном Божанском силом, којом је исцељивао болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве и васкрсавајући мртве.

У Етиопији постави за епископа свог сапутника Платона, и сагради му малу цркву, а он сам се повуче у молитвену самоћу, где му се јави Господ. Крстио је жену и сина кнеза те земље, што веома разљути поменутог кнеза, те он нареди да се Матеј ухвати, доведе му се и погуби. Два пута је стража одлазила по Матеја али се увек враћала не могавши га наћи, јер Господ Бог наш, сакри га од њихових погледа и намера. Али, апостол свети би милостив.

Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом.
Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним.

За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.

СРБИМА, који 29.11. славе апостола и јеванђелисту 

Светог Матеју - МАТИЈЕВДАН, као своју крсну славу, 

уз божији благослов желим сваку срећу и упућујем честитке.

Moлитвама Светом апостолу МАТЕЈУ, 

нека вам Господ дарује мир, здравље, сваку утјеху, 

духовни напредак и свако благостање.

ЂУРА ЈАКШИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

28. новембра 1878. године умро је 

славни српски књижевник, 
сликар и пјесник 

ЂУРА ЈАКШИЋ

Отаџбина

И овај камен земље Србије,

  Што претећ сунцу дере кроз облак,

  Суморног чела мрачним борама,

  О вековечности прича далекој,

  Показујући немом мимиком

  Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,

  Те црне боре, мрачне пећине;

  А камен овај, ко пирамида

  Што се из праха диже у небо,

  Костију кршних то је гомила

  Што су у борби протиб душмана

  Дедови твоји вољно слагали,

  Лепећи крвљу срца рођеног

  Мишица својих кости сломљене, —

  Да унуцима спреме бусију,

  Оклен ће некад смело презирућ

  Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,

  До тог бедема —

  Ногом ћеш ступит можда, поганом!

  Дрзнеш ли даље? ... 

Чућеш громове

  Како тишину земље слободне

  Са грмљавином страшном кидају;

  Разумећеш их срцем страшљивим

  Шта ти са смелим гласом говоре,

  Па ћеш о стења тврдом камену

  Бријане главе теме ћелаво

  У заносноме страху лупати!

  Ал један израз, једну мисао,

  Чућеш у борбе страшној ломљави:

  „Отаџбина је ово Србина!”

28. 11. почиње Божићни пост!

За вјернике и Српску православну Цркву почиње Божићни пост. Њиме се чува успомена на пост Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи и потврђује се снага воље и вјере. Његова сврха је очишћење душе и тијела од лоших мисли, ријечи и дијела.

Сутра /обележавање празника рођења Исуса Христа за цркве које своје богослужбено време рачунају према Јулијанском календару.

Четрдесетодневни Божични пост који по значењу и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста, који је увод у највећи хришћански празник Христовог Васкресења, почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.

Остале хришћанске цркве, међу којима и већина православних, које су због веће тачности прихватиле Грегоријански календар, у посту су од 15. новембра.
Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".

Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".

Учвршћује снагу вере и воље

Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства и помињу се у делима светих отаца од IV и V века.
Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.

"Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.
Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус.
Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем.

Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.

Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став.

Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.

Увијек је мањи тас доносио већу корист!

ВРЕМЕПЛОВ У РАЗВОЈУ ТРГОВАЧКОГ ЛОПОВЛУКА 

- ОД МАЊИХ КРАДУЦКАЊА, ПА СВЕ ДО ОНИХ КРУПНИХ ЛОПОВА

/Ово се не односи само на трговце, већ на све лопове, 

почевши од оних ситних џепароша, 

па све до оних политичких лопова и лопурди!.

Није лоше и ово знати, бар за оне који желе то да знају

Текст је преузет са сајта РТС-а

Да ли оно што поставите на Фејсбук или Твитер свако може слободно да цитира? Шта морамо да знамо пре него што се укључимо у друштвене медије?

Некада су кафане биле оаза слободног говора, увек сте могли да се изговарате алкохолом. Кафане су нестале или се промениле, а они који не могу да ћуте преселили су се на друштвене мреже. Али, тамо важе нека другачија правила од кафанских што многи схвате прекасно, по цену угашеног пријатељства, изгубљеног посла, али и кривичног гоњења.

Припремила Јелена Терзић

Што на уму, то и на - Твитеру или на Фејсбуку! Можда и не би било тако да пре твитовања или постовања размислимо - да ли бисмо исто изговорили гласно на стадиону пред, рецимо, двадесет хиљада људи?

"Људи се осећају заштићено у познатом окружењу, у својој соби и са пријатељима са којима шерују, лајкују. Они не перципирају себе као медиј, а нас су друштвене мреже довеле у ситуацију да је појединац медиј", каже Николина Љепава, психолошкиња.
Док 80 одсто твитераша пише о себи, тек петина углавном дели информације и ставове о догађајима. Међу њима су често и новинари. Њима би препоруке како да се понашају на интернету требало да избистре границу између професионалног и личног.
Оно што као новинар не бисте написали или објавили и што као грађанин не бисте рекли за новине или за телевизију - немојте да пишете ни на мрежама. Све то се сматра јавно изговореном речи.

Позив на одговорност није исто што и цензура јавног говора.

"То у ствари јесте знак слободе - да ја сам слободан да говорим и ја сам свестан да за све што изговорим сносим одговорност", каже Војислав Стевановић, новинар.
У Србији постоје две пресуде за увреде на интернету - за говор мржње према ЛГБТ популацији и за претње на затвореном форуму. Оба случаја доказују - када ваша слобода говора угрожава неког другог, прешли сте границу. Чак и када мислите да сте скривени на интернету.

"Треба се клонити претњи и свега онога што прелази ивице кривичног закона и закона који регулишу и медије, прогањање, дискриминација и све оно што иначе не бисте радили у неким другим медијима, не смете радити ни на интернету и због тога можете бити позвани на одговорност", каже Милан Антонијевић из Јукома.

Они који користе друштвене медије више воле да деле савете него да их примају. Ипак, препоруке о понашању ваљало би да примене да због брзоплетог коментара не би одговарали, ако не пред судом, можда пред породицом, пријатељима или послодавцем. А те казне могу да буду теже и дугорочније.

НАПОМЕНА: /Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/

Најбитнија ствар коју не третира овај текст је у томе 
да све интернет комуникације и све друштвене мреже 
прате и разне обавјештајне службе 
што зависи од интереса тих служби. 

Никаква није тајна да Обавјештајно-безбједносна агенција БиХ 
располаже са најсавременијом опремом 
и да радници те службе прате све, 
почевши од мобилне и фиксне телефоније, 
па све до интернет комуникација. 

Иста је ствар и са обајештајним службама у окружењу, 
прије свега са србијанском и хрватском службом. 

Томе се треба додати и рад страних обавјештајних служби 
које покривају ове просторе.

"Ми плешемо цијели дан и ноћ, ми плешемо" ... Оно некад, никад се више неће вратити у ово данас!

Не желим да се вратимо у доба "гашњача", јер то и није могуће, али не желим ни да нас уништи накарадна Европа и разне европске пошасти које су највећа опасност за будућност и за опстанак цивилизације.

27. новембра је Свети апостол Филип

Свети апостол Филип, родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. 

У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове.

И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу.
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи.

И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо.

Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп.

Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.

Поглед из мог "многоугла"!

Кратка цртица из свакодневице....Пријатељу, само да те подсјетим да сам овдје и да још постојим!

 ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Теби пријатељу мој!

У животу сваког човјека деси се много и срећа и несрећа.

Једноставно, живот је проткан таквим међусобним догађајима.

 
Нема ниједног човјека који је потпуно срећан, као што нема ни оног другог који би био само несрећан.
И радост и туга су саставни дио живота!
 
По мени, двије су праве и велике људске несреће – изгубити здравље и немати пријатеља!
 
Наравно да је породица неприкосновена и породица се ни са чим другим не може упоређивати.
 
Сваки човјек тежи да његов живот буде испуњен разним благодетима и садржајима који ће га стално тјерати да иде према другим циљевима, који ће му пружати радост и који ће му давати смисао постојања и живљења животa.
 
Ако нам било шта од личног задовољства недостаје ми то нзивамо празнинама у животу, па тако и ако људи немају праве пријатеље сигурно је да ће имати велике празнине у својим животима.
 

Али увијек морамо имати на уму да се пријатељство лакше стекне, 

него што се сачува.

26. 11. je Свети Јован Златоусти

Јован Златоусти родио се у Антиохији сиријској око 347. године после Христа. Отац му је био војвода. Било је то у време када је већ била прокламована слобода хришћанске вероисповести. Отац Секуд и мајка Антуса прешли су у хришћанство кад се Јован родио, а Мелентије, антиохијски патријарх, крстио је најпре дете, па онда родитеље.

Као дете Јован је био смеран, кротак и стидљив. Отац му је рано умро, али се његова мајка старала о његовом школовању и зато га је послала у Атину, где су, у то доба, биле највише школе. Ту се сва мудрост светска учила. Јован је у Атини провео више година, учио је философију и достигао највиши степен красноречивости - лепог беседења. По завршетку школовања Јован се вратио у Антиохију и постао адвокат, где је неколико година радио, заступајући и бранећи бесплатно сиромахе. Имао је жељу да ступи у монашки ред, али му мајка, да не би остала самохрана, није дозвољавала да то учини за њеног живота.

Но, чим му је мајка умрла, Јован оде у манастир и прими монашки чин. Након четири године, узме га патријарх к себи и произведе за свештеника и проповедника у антиохијској цркви, и од тада почиње Јованова делатност у Христовом винограду. Сваке недеље и празника Јован је држао поучне говоре у цркви и брзо се прочуо, те су многи људи долазили да га слушају.

Јован је као свештеник антиохијске цркве провео дванаест година. У то време умро је цариградски патријарх Нектарије и Архијерејски сабор изабере за патријарха престоног града Јована. Знајући да се Јован неће примити тог високог положаја, нити ће га антиохијски грађани пустити, цар Аркадије прибегне лукавсту: царев посланик дође у Антиохију и замоли да му Јован покаже све гробове мученика који су изгинули за време прогањања. Кад су сели у кола, посланик нареди да се у најбржем касу вози за Цариград и на тај начин је Јован силом доведен у Цариград и произведен у васељенског патријарха.

Јован је као патријарх на престолу провео 13 година, проповедајући својим красноречивим беседама и учешћи хришћане богоугодном животу. Слушаоци су његове речи пажљиво слушали, а многи су их и бележили, и то не само хришћани већ и многобошци. Због тих говора Јован је и добио надимак Златоусти. Саставио је око 800 беседа и протумачио многе књиге Светог писма.

Јован је слао своје проповеднике у удаљене покрајине, да многобошце преобраћају у хришћанство, међу њима и Словене. Написао је много црквених књига, а саставио је и литургију која се и данас служи, са малим изузецима, свим недељама и празницима, и која се зове "Литургија Златоустова". Познато му је дело Шест књига о свештенству. Јован је, међутим, дошао у сукоб са царицом Јевдосијом, поносном Гркињом и тај му је сукоб донео многе непријатности, прогонство, а на крају и смрт.

Царица отме од једне сироте жене виноград, и та се жена обрати патријарху да се заузме за њену ствар. Патријарх оде у двор да се објасни са царицом, али се она увреди због оног што јој је Јован казао па нареди да се патријарх истера из двора. Ускоро дође Крстовдан, и кад је царица хтела да уђе у цркву да се моли Богу, вратар је, по патријарховом наређењу, не хтеде пустити у цркву. Царица се наљути и смисли да се освети патријарху.

И тада је, као и свагда, било свештеника и владика који су завиделли Јовановој слави, па их царица лако побуни, и они се састану и оптуже патријарха да строго кажњава неисправне свештенике, да је једно дете крстио после подне, да се код куће не моли Богу, да царицу Јевдоксију назива Језавељом, женом порочног цара Ахава и слично. Патријарх се четири пута није одазвао позиву овог одбора да се оправда, зато што је сматрао да је одговоран само Васељенском Сабору, те га овај одбор осуди на лишење архијерејског чина и да га цар казни зато што је вређао царицу. Кад је Јован чуо за ову осуду, рекао је: "Црква Христова нити је самном започета, нити ће самном завршити". По царевој наредби, Јована пошаљу у заточење.

Када грађани Цариграда сазнаше да је Јован послат у заточење, подигоше велику буну, а утом се у Цариграду деси и земљотрес који многи сматраше казном за такво поступање са светитељем, па сама царица би принуђена писати патријарху и молити га да се врати. Дочек Јованов у Цариграду био је величанствен: мноштво света изашло је лађама да га дочека, и клицањем га допратише до цркве Светих Апостола.

Но, није прошло ни два месеца, а Јован се поново сукоби са царицом. Јован је у цркви прекоревао оне који су држали позоришне представе пред царичином статуом и ометали богослужење у оближњој цркви. Када је Јован, на Усековање, држао у цркви говор, више пута је понављао речи: "Опет Иродијада бесни!" и "Опет иште Јованову главу", а царица држећи да њу под Иродијадом подразумева, сакупи опет онај исти црквени одбор, који Јована, као и пре, осуди на заточење.

У највећој тишини и под стражом, Јована пошаљу у градић Кукус у Арменији, где је провео три године. Јован, међутим, не беше прекинуо везе са Цариградом и врло често се дописивао с пријатељима, због чега цар нареди да се Јован одведе у заточење на саму границу царства, у градић Питијунт, недалеко од Црног мора. Два војника, који су га спроводили, добили су задатак да га успут муче и злостављају, не би ли на путу и скончао. По највећој припеци, гладан и жедан, морао је стари патријарх ићи пешице и гологлав, те стиже до места Комана, где сврати у једну црквицу да се помоли Богу и ту се од умора и напора разболи.

Војници га међутим почеше гонити и даље, али кад су видели да више не може ићи, оставе га на миру. Јован се обуче у архијерејско одело, причести се и умре. Ово се догодило на Крстовдан , 14. септембра 407. године, у 62. години његова живота. Оног дана кад је Јован умро, у Цариграду паде јака киша с градом, а после четири дана умре и царица Јевдокија.

Од дана царичине сахране, често су се дешавали земљотреси, што су многи сматрали за Божју казну. Зато, после 35 година, цар Теодосије млађи, син Аркадијев и Јевдоксијин, нареди да се тело светог Јована пренесе из Комана у Цариград. Овај пренос био је извршен с таквом свечаношћу какву Цариград то тада није видео. Но, деси се чудноват догађај: када је лађа са моштима била у Босфорском мореузу, дуне јак ветар и занесе лађу ка обали, где је у близини био виноград оне удовице, због које је светитељ и почео страдати. Ту су његове мошти искрцали с лађе и унели у цркву, пред којом је цар клекао и помолио се да опрости његовој грешној мајци. Од тог времена, кажу, престао је земљотрес.

У Федерацији БиХ данас нешто славе, док је у Републици Српској радни дан ... БиХ је "држава" огромних противријечности и разно разних апсурда!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

U Сарајеву  организују свечану прославу поводом 25. новембра, како то у Федерацији воле да кажу - Дана државности, иако БиХ нема закон о државним празницима. 

Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни  "државни" празник. 

Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља. Што се тиче   Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник. Годинама постављам исто питање - како прославити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.

БиХ ни 19. година од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила закон о државним празницима.

25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ. 

Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више ни оне бивше Југославије, а нема ни онакве БиХ. 

Баш је интересантно како Бошњацима и једном дијелу Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни дан државности. Довољно је подсјетити се да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Војислав Ђедо Кецмановић.  Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара.

У прије ратној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу. У току рата и тој, као и свим улицама у Сарајеву, промијенили су називе улица које су носиле српска имена. Исто то се десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и најзлогласнијег припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке". Дакле, преко ноћи од Србина ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака деде /Шишића/.

И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник. Јасно је о чему се овдје ради? На тај начин Бошњаци желе да докажу наводни континуитет "тисућљетњег" постојања Босне и Херцеговине што је потпуна неистина. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда све јасно говори. Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар.

Одговор је јасан. Сметао им је само зато што је био Србин, као и огромна вечина делегата на тој сједници у Мркоњић Граду, као што је, такође, опште познато да је највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана.

Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.

Уосталом, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем? Одговор се зна и зна се се шта је било. Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на гробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може и да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне устројености и организације.

У Републици Српској 25. новембар је обичан радни дан. У Српској је  21. новембра, обиљежен републички празник - Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празнован.

НАПОМЕНА: 

Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу где је и дипломирао.

Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.

У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је председник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.

Укључивши се у Народно-ослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за предсједника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.

Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.

МЕЂУНАРОДНИ ДАН БОРБЕ ПРОТИВ НАСИЉА НАД ЖЕНАМА - 25 НОВЕМБАР!

У многим земљама свијета жене трпе насиље на основу полне дискриминације, спријечене су да учествују у друштвеном животу, трпе дискриминацију због своје етничке припадности, статуса или инвалидитета.

Насиље над женама је глобални проблем. Скоро свака трећа жена у свијету трпи неки облик насиља, претучена је, преживjела је сексуални напад, у браку или ван њега. Подаци Свјетске здравствене организације говоре да скоро 90% жена које су претрпјеле неки облик насиља никада нису ни од кога затражиле помоћ нити насиље пријавиле полицији.

У свијету је више од 60 милиона дјевојчаца принуђено на удају прије пунољетства, милиони жена су подвргнути ушивању гениталија, 600 000 жена су жртве сексуалне експолатације, 70% оних који живе у екстремном сиромаштву чине жене.

У БиХ, Србији и у земљама из окружења, по статистикама, свака треће жена трпи неки облик насиља а свака друга је у неком тренутку била жртва насиља. Насиљу су изложене жене свих старосних група и свих нивоа образовања, како у руралним тако и у урбаним срединама. У већини случајева, преко 90%, жене су жртве својих партнера, како брачних тако и ванбрачних. 

Жене се још увијек веома ријетко одлучују да пријаве насиље које трпе, разлози су бројни, страх од насилника (страх да ће спровести неку од својих пријетњи да ће наудити некоме од чланова породице, одузети дјецу), страх од осуде породице и средине, економска несигурност, и на крају неиформисаност коме се треба обратити у случајевима породичног насиља.

ДАНИЛО ЛАЗОВИЋ - Да се не заборави!

25. новембра 1951. године

рођен је велики  српски глумац 

ДАНИЛО ЛАЗОВИЋ

25.11. је Свети Јован Милостиви

Родио се на острву Кипру, у кнежевској породици. Отац му беше кнез Епифаније. Од самог рођења је васпитаван у побожности и страху Божјем. Имао је породицу, али по Божјем промислу умреше му деца и жена, те он ослобођен од служења телу, посвети се духовном животу. Узнесе благодарност Богу, усрдно му служећи, проводећи све своје време у непрестаној молитви, чинећи многа богоугодна дела. 

 Показивао је велико милосрђе према убогима и невољнима. Због таквих врлина, Бог га прослави међу људима, те га и сам цар веома поштоваше, па га као таквог постави на патријаршијски престо. Свети Јован се постара да паству очисти од јереси и посвети се добротворним делима милосрђа. Није било ни једног сиромаха, да је од њега одлазио празних руку. Свим невољним је давао милостињу, све тужне је тешио, гладне је нахранио, наге одевао, заробљене откупљивао, болеснике исцељивао, путнике збрињавао.

Био је свети Јован Милостиви прави узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: "Ако желиш благодарство, не тражи га у крви, него добродетељи, јер је то право благодарство".

Када су Персијанци напали на Мисир, свети Јован Милостиви отплови на Кипар у своје родно место Аматунту, где предаде своју душу Господу, 620 године.
Сахрањен је у цркви Светог Тихона Чудотворца, између тела два епископа. На очиглед свих присутних догоди се чудо да се у тренутку спуштања његовог тела у гробницу, размакоше тела ове двојице да направе места овом угоднику Божјем.

Пошто за живота би милосрдан и опрашташе свима, који се искрено покају, тако и после смрти своје јави се једној жени, која сагреши тешко, те од стида не смедоше му рећи, но му написа писмо, али пошто свети Јован умре, писмо се изгуби. Плашећи се да ће сви сазнати за њен грех, жена три дана и три ноћи проведе на гробу светитеља, горко плачући. Трећу ноћ устаде свети Јован из гроба и пружи жени писмо са речима: "Ради слуге мога Јована, избрисан је грех твој".

Није ли то довољан доказ да чудесне моћи овог благочестивог светитеља и његове молитве могу и нама помоћи и избрисати многе наше грехове и уписати нас у књигу живота кроза све векове, али само уз искрено покајање.

Његове мошти су пренете из Цариграда у Будимпешту и многи се и дан данас поклањају његовим моштима које имају моћ исцељења како телесног тако и душевног.