Трећег дана по Васкрсу Љета Господњег ...

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

У славу, милост и захвалност Господу Богу

  

И у дане најрадоснијег хришћанског празника Васкрса неки не мирују. Заправо, не престају са увредама које долазе како од стране оних чији Васкрс није празник и чија је вјероисповијест другачија, тако и од оних унутар једне исте религије, па наравно и унутар исте вјероисповијести. 

На питање да ли је ово вријеме када се људи осјећају увријеђеним и онда кад то заиста нису, што се мене тиче остаће без одговора. Јер стварно не знам одговор!

Таква су времена да се скоро ништа никоме не може казати или нешто написати, а да се неко, дакле, онај други не нађе повријеђен. Вријеме је такво као да постоје дежурни узбуњивачи широких народних маса.

Мало је оних који прихватају различитости међу људима у многим сферама друштва. Те разлике постоје и нема потребе да их набрајам. Некад давно или ко зна кад, али датира то још из Брозовог времена. Неко му је дотурио папирић на којем је писало да су наше разлике наше богатство!? Каква хипокризија и лупетање по менталним склоповима нормалног човјека. Да је тако, па не би у силним разликама прошла два миленија у сталним сукобима цивилизација и у сиромаштву, прво духовном, па онда и у материјалном без којег је незамислив опстанак друштвене заједнице у цјелини.

Једноставно, запали смо у нео-квази толентаризам који се пропагира само да би се људи привољели већини. Посљедица таквог пута је једноумље, а оно никада никоме доброг није донијело. Више него опасни су они који оспоравањем слободе говора и изражавања покушавају да заштите и да очувају мир. Мир се чува тако што се људским самопоштовањем бране други људи. Треба напустити праксу по којој је за све недаће овог свијета неко други крив. Због таквог селективног приступа суштини стално се вртимо у зачараном Врзином колу из којег се не види излаз.

Најгори су они који стално говоре да има наде. То говоре они који су се разним лоповлуцима енормно обогатили и који својим безобразлуцима и цинизмом позивају напаћени народ на стрпљење и на толеранцију до неког бољег сутра. А таквим лопужама је најважније да им је добро данас и надају се да ће се тако наставити и сутра.

Данас је Васкрсни уторак и не би било добро да наставим овако, а још горе би било да ућутим и да ништа не кажем. Најважније је да не гријешим душу. Мислим да због оваквог става и погледа на стварност не чиним никакав гријех. Јер народу је кроз његово постојање и трајање увијек била на услузи Божија милост и безгранична љубав према човјеку.