ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
За глупост не треба пуно ријечи. У тек укључени телефон укуцам поруку - "Хеј гдје си? Шта има".
Гледам у екран и не знам има ли смисла да пошаљем такву поруку? Заправо, ономе коме желим да пошаљем поруку постављам питање, а ни себи не могу да дам одговор: зар заиста ништа паметније нисам у стању да смислим.
Па онда гдје ми је увод. А било би логично да почнем са поздравом, барем оним уобичајеним: "Здраво".
Тек онда долази оно стандардно и неизбјежно - "Шта има".
Ех, увијек су присутне те дилеме...Али, кад нешто стигне онако право ниоткуд, онда то треба и да заврши са нигдје и никоме. Дакле, без јасне визије и концепције свака добра, па и она најплеменитија идеја ће пропасти. А племенито и људски је јавити се другоме и питати га барем за здравље, па тек онда, гдје је и шта ради.
А разлоге што се не јавља, па ваљда она или он знају. Или је можда све пало на мене и можда она или он чекају да сам себе питам како сам или да им одмах кажем гдје сам и шта радим, а да њу или њега ништа и не питам.
Али кад сам већ укуцао такву поруку и са таквим питањима, ма послаћу је, па макар на одговор чекао данима или га уопште и не добио? Ко зна шта ће бити? Послах поруку! "Шта има".
