уторак, 19. мај 2015.

Осврт на свакодневицу након јутарње кафе.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Историја је препуна ЉУДИ и нељуди
који су обиљежили разне епохе 
од настанка цивилизације, 
па све до данашњих дана

Постоји ли вјечни живот? Жеља за вечним животом је људско битисање, постојање и трајање кроз вијекове. У данашње вријеме опште глобализације и преживљавања у свијету препуном разних порива и наказног живота о бесмитрности размишљају само лопови који су пљачком стекли ореол бесмртних краљева. 

Многи од њих живе са основним циљем да у животу ураде све, при том не бирајући средства и начине како би били и остали упамћени у историјској читанци постојања људског рода. Ништа им није важно осим сурове грамзивости и похлепе. Једино чиме се воде је материјална корист и живот, ако је икако могућ на високој нози, али без рада.  

Проблем је у томе шта они не схватају шта значи довијека живјети.

На срећу прогресивног човјечанства наша историја је препуна људи којима награда као материјално добро није представљала суштину живота. И управо су они ти који живе заувијек кроз своја дјела и заслуге које се преносе кроз цијелу историју људског постојања. 
Њима није било тешко закорачити у реалан свијет и осврнути се, суочити се са истином и потрудити да остану запамћени по својим дјелима и свом доприносу развоју цивилизације и свим технолошким револуцијама, а све због човјека и за напредак човјечанства.

Славни Србин Његош је на самрти рекао: "Не жалим што ћу умријети, али жалим што нисам у мом животу ништа знаменито учинио".

Овом својом изјавом и записаном мудрошћу Његош доказује да људи у свом времену нису увијек свјесни свог доприноса напретку цивилизације. Можда им се чини да у том тренутку њихова дјела не значе много, али вијековима касније она се препричавају и њихови изворни ствараоци се славе и заслужено величају. 

Неистицањем и невеличањем својих заслуга они показују скромност, која је у садашњем времену заборављена категорија људског карактера. 


Живот треба живјети онако како је могуће. Смисао нашег постојања је да опстанемо у животу, али тако да не поништавамо људскост у њему. Сваки човјек има своје мјесто у овом свијету због чега мора да ради на свом опстојању, али једино са позиције људскости у себи. Тек тада, неки могу да се надају да ће у будућности остати упамћени.