Цртица из свакодневице ... У неком вагону истог воза

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ Славуј

 Дође то са годинама или је, заправо, било потребно много времена да прође, па да схватим да у претходном периоду многе ствари нисам знао и да тек сад долазим до многих истина.

Много раније оне су ми биле чак и потребније како бих разумио и како бих посложио све чињенице и коцкице у мозаик везан за вријеме у којем сам живио.

 Имао сам срећу да се дружим са неким паметним људима, мада би ближе истини могло да буде - врло често био сам у друштву паметних људи. Тада сам мислио да је било лако да се приближим тим људима.

А баш то лако, које ми се тада чинило, уствари била је само пука случајност или стицај разних околности, које су се дешавале онако спонтано, али са крајњим циљем да за почетак нешто паметно чујем без неких великих претензија и да то што чујем и запамтим, па да онда некад кад ми за многе одлуке буде било потребно много више памети то и искористим, свакако у своју корист.

Тада сам мислио да су такве ствари биле једноставне и да сам остварио циљ самим тим што ми се то десило. Међутим,  тај циљ је био много далеко, далеко, па можда чак и даље и од саме близине људи са којима сам био у друштву. Много касније схватио сам неке заблуде, али за било какве попрвке и исправке није било времена, а још мање користи, осим стицања неког новог искуства које се акумулирало у памћење.

Иако су ми многи циљеви били достижни они су се губили у мојим нереалним очекивањима.  Послије тога упуштао сам се у јурњаву са временом. Мислио сам да да ћу све оно што сам пропустио и надокнадити, али била је то велика животна заблуда. Знам да сам много тога пропустио да урадим, али све се своди на један стереотипан закључак - прошлост се не враћа, 

И тако су пролазили возови, а ја сам остајао у истој станици. Ипак, имао сам и среће и то само зато што наши возови касне, па сам успио да ускочим у посљедњи вагон који се уопште није разликовао од првог. Било ми је важно да се нађем у истом возу са људима који знају своје циљеве. Воз је кренуо и повезао ме на животни пут ...

Kако некад, тако то и данас траје, траје ...