„Седамдесет, 700 или 7.000, колико год, то ће бити најмасовнији скуп саосећања са жртвама Сребренице. Број нам није циљ… Заиста покушавамо на разне начине да објаснимо људима да је 8.372 људи нестало или убијено тог дана или тих дана у Сребреници. Постоји читав низ околности због којих ми нисмо могли тада на прави начин да извештавамо шта се десило, али то не оправдава све оно што се данас налази у уџбеницима, не оправдава начин на који људи причају о том злочину. Желео бих да се подвуче црта, да покажемо да смо данас другачији, да Србија 2015. године није исто што и Србија пре 20 година и да смогнемо снаге да признамо шта се десило и да идемо даље”.
Шта то тачно треба Србија да призна.
Срби би по мишљењу Машића требали да признају и оно што се није десило. Чак и по пресудама Хашког трибунала не зна се тачан број убијених у јулу 1995. године. Не зна се ни колико их је погубљено, колико је страдало у борбама, а колико је умрло природном смрћу. Трибунал ни до дан данас не може да утврди ко је тачно издавао наређења за погубљења која су се десила. Не зна се ко је учествовао у погубљењима. Једино се зна да је у склопу нагодбе са Трибуналом злочине признао Хрват Дражен Ердемовић из околине Тузле који је ратовао у све три војске у БиХ.
Машић је савршен пример „новинарства“ које данас гаје западни мас-медији попут BBC. Машићу којије био далеко од свих догађаја је важна лаж и само лаж. Већа анти-реклама од њега им и није потребна.
Новинар BBC из неке претходне, очигледно неупоредиво професионалније генерације Џонатан Рупер годинама се бави феноменом Сребренице. Између осталог, Рупер је написао да „премиса по којој су српске снаге погубиле 7.000-8.000 људи никада није била валидна“ и да је меморијал у Поточарима – на који се Машић позива – „споменик напумпаном броју жртава само једне стране“ и да „не служи ни истини ни циљу помирења“. Рупер се, иначе, посебно истакао у својим анализама „игри бројки“ са сребреничким жртвама, све у циљу њихове манипулације у политичке и геополитичке сврхе. Другим речима, бавио се новинарством – пољем које је Машићу очигледно непознаница.
А шта би то могао бити Машићев прави мотив осим изазивања међуверске мржње, подстицања верског и националног екстремизма и ширења дезинформација. Најбоље је прочитати шта неки од некад „његових“ кажу о несрећном Машићу. На пример, „Е-новине“:
"Душан Машић је у новинарству од 1989. године. Брзо је напредовао у служби, од радијског сарадника, скупштинског извештача, до уредника информативног програма 1995. године, затим аутора у дражесном Нин-у, стижући факултативно и до намештења где је лова, до фамозног АНЕМ-а и још фамознијег International Research & Exchanges (IREX) боарда из Вашингтона, као овлашћени заступник за расподелу USAID средстава за најнезависније међу независним медијима. Почетком 2000. године, кад се, малтене сам са Вераном (Матићем), изборио за наше медијске слободе и попут многобројних заслужних из тог доба који су револуционарна знања материјализовали по институцијама система, амбасадама у топлим земљама и невладиним организацијама, Машић је пронашао утеху као Извршни директор Г17 плус (ма сигурно се сећате те групе), а лични мир и просперитет као службеник знаменитог и платежног BBC Worldwide Limited".
Дакле, по овоме глатко би се могло закључити да „платежност“ стоји иза Машићевог „саосећања са жртвама“ које се, уз то, баш некако поклапа са намерама Британије, Машићеве земље-послодавца, да прогура „резолуцију о Сребреници“ кроз Савет безбедноси УН.
Ипак, има нас вероватно много више који сматрамо да Машић има основа право на свој неискрени, лажљиви и крајње злонамерни и опасни „перформанс“, поготово у ово време растућих тензија и на локалном, на регионалном као и на ширем плану.
