ВЕЛИКА СУБОТА!

У Велику суботу совршавамо Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни. 
Стога, Својом неизрецивом снисходљивошћу, Христе Боже наш, смилуј се на нас. Амин. 

Синаксар 

Онај који сједињује све беше подигнут на Крст, и цела творевина ридаше видевши Га обнаженог на Дрвету. Сунце сакри зраке, звезде одбацише свој сјај, земља се страшно потресе, море се повуче а камење распаде. Многи гробови се отворише и устадоше многа тела светих. Пакао је јечао а Јевреји се стараше како да прошире лажне вести против Христовог васкресња. А жене ускликнуше: „Ово је преблажена субота у коју Христос спава, али ће устати у трећи дан!"

Јутрење, Велика субота
Данас је у гробу Онај Који држи творевину на Своме длану. Камен покрива Онога Који је прекрио небеса славом. Живот спава, пакао дрхти а Адам је ослобођен од окова. Слава Твоме благоустројењу, Којим си све испунио, дарујући нам вечну суботу, Твоје пресвето Васкрсење из мртвих.

У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља.

ЈАСЕНОВАЦ - ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!

Сасвим је мало свјетских вукојебина 

које није посјетио злочинац Јosip Broz, 

али му зато никад ни на ум није пало 

да покуша ослобађање, 

а након рата ни да посјети

усташки хрватски

концентрациони логор Јасеновац,

највећи град мртвих СРБА 

и да се поклони жртвама стравичних 

усташких злочина. 

Да подсјетим

Ко је био злочинац Јосип Броз
ЛИНКОВИ :
1.- http://slavkojovicicslavuj.blogspot.ba/2014/05/blog-post_25.html
2.- http://slavkojovicicslavuj.blogspot.ba/2015/05/blog-post_92.html

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

---------------------------------------------------

 +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

 

Данас је најтужнији дан у историји хришчанства... Данас је ВЕЛИКИ ПЕТАК

ВЕЛИКИ ПЕТАК

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. 

 Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: „Распни га! Распни га!" Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи.

Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале.

Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. 

Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Празновање
---------------
У време када је Христос предао дух Свој Оцу, у свим православним храмовима се износи Плаштаница. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. Плаштаница се поставља испред олтара, на посебно украшен одар, који представља гроб Христов. Верници у највећем реду и са дубоким поштовањем, прилазе Плаштаници и целивају је. На Велики петак се стрго пости (храна се спрема на води), зато што све мисли и молитве треба да буду упућене Господу и подсећању да је Он Себе принео на жртву, из љубави према свима нама.

ГАВРИЛО ПРИНЦИП - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ...

На данашњи дан /28.  априла 1918. године/,

 јуначком смрћу у казамату умро је српски јунак

 ГАВРИЛО ПРИНЦИП!

На данашњи дан /28. априла/ умро српски национални борац 

Гаврило Принцип, атентатор на аустроугарског 

престолонасљедника Франца Фердинанда

у Сарајеву на Видовдан 1914.

Атентат је Бечу послужио као изговор

за војну инвазију на Србију,

чиме је изазван Први свјетски рат.

Принцип се пред полицијом и судом

држао херојски и као малољетник

осуђен је на 20 година тешке тамнице.

Због нехуманих затворских услова,

оболио је од туберкулозе

и умро у тамници у граду Терезин у Чешкој, 

шест мјесеци прије слома Аустро-Угарске.

Васкршња посланица Српске Православне Цркве

27. април 2016. године

Српска Православна Црква својој духовној деци 

o Васкрсу 2016. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве –
свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

„Христос васкрсе, смрт поразивши
и мртве подигавши.
Народи, веселите се!”
(канон Пасхе, 9. песма).

Прославимо данас, драга браћо и сестре, Господа Бога нашега, „Који походи и избави народ Свој” (Лк 1,68) и светлошћу Васкрсења Свога просветли сву васељену! Прославимо Господа „Који би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше” (Рим 4,25)! Прославимо Господа Који, поставши човек нас ради, претрпе смрт да би нам Васкрсењем Својим отворио двери новога живота! Јер, сви који се у Христа крстисмо, у Христу умресмо старом човеку, да бисмо васкрснути, препорођени, обновљени у Њему, и живели са Њим заувек (Рим 6,8). Христос устаде из мртвих и постаде Првенац од уснулих (1. Кор 15,20), те и ми који умиремо у Адаму, бивамо оживљени у Христу, постајући нова твар.

Зато у овај светли Дан појемо победне песме Ономе Који победи силу смрти, Ономе Који порази привидну мудрост мудраца овога света и својим Васкрсењем спасе оне који у Њега верују (1. Кор 1,21). Видесмо испуњење речи пророчких и заједно с Апостолом Павлом кличемо: ,,Познасмо љубав Христову која превазилази разум и испунисмо се пуноћом Божјом” (Еф 3, 19). Јер, као што сила смрти, после пада прародитељâ рода људског у грех, уђе у овај свет, тако Господ Христос, као Нови Адам, прими на Себе ране настале због греха, вољно, нас ради, претрпе смрт, уништи њену силу и врати човеку његову првобитну красоту. Зато кроз Васкрсење познајемо смисао и циљ Божјег стварања, јер Господ приведе све из небића у биће да би вечно и непропадљиво живело у Христу, Јединородном Сину Његовом. Свети Максим Исповедник нас богонадахнуто учи да се телесним рођењем родисмо, у крштењу се препородисмо, а Васкрсењем се вечно рађамо у Христу, Који, као Прворођени из мртвих, обнавља васцелу твар и дарује јој непропадљивост. Васкрсењем Својим Христос сједињује овај свет и рај, а у рај пре свих других прима покајаног разбојника, дајући свима нама наду да наше живљење у покајању није узалудно. Славећи Васкрсење Христово, славимо и певамо чудесну Тајну Бога Који нас је створио да у Сину Његовом, Оваплоћеном, Распетом и Васкрслом Христу Спаситељу, вечно будемо причасници божанске природе, односно божанског живота (ср. 2. Пет 1,4).

До Христовог Васкрсења, сви су после смрти одлазили у мрачне просторе ада, у коме нема никога да Бога слави, и тако бесмисао смрти држаше у оковима сву творевину (ср. Пс 6,6; Ис 38,18). Христос Бог силази у дубине ада и вериге вечне које су држале тамо свезане, бивају скршене (ирмос 6. песме канона). Ад бива испражњен, а Господ наш изводи прародитеље и праведнике у светлост новога живота. Смрт је од тада само сан. Она више не означава крај већ врата вечнога живота у Христу. Зато и Апостол Павле одважно кличе: ,,Мени је Христос живот, а смрт добитак” (Фил 1, 21).

Очистивши чула светим постом, угледајмо неприступну светлост Васкрсења, угледајмо Христа Који блиста у нашим срцима! Опростивши све једни другима, обновимо се Васкрсењем у нови живот! Заживимо Васкрслим Христом да бисмо сви, већ у овоме животу, доживели себе и друге као Једно Тело, Једну Цркву Божју! Иако живимо у тешком времену, пуном неизвесности и трагедијâ, не смемо, угледајући се на древне хришћане, да престанемо да се радујемо и Христовом љубављу волимо, и то не само једни друге већ и непријатеље наше, да нас ништа не би одвукло са пута живота који нам је Христос даровао. Ако једни другима не опростимо, неће се ни нама опростити, а ако осуђујемо, већ смо ми сами осуђени, учи нас Господ. Без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима, нећемо моћи да у своја срца примимо светлост Васкрсења нити да постанемо баштиници наде на вечност у којој нема ни страха, ни уздаха, ни туге. Не бојмо се, дакле, овога света, браћо и сестре, јер је Христос победио свет! Бојмо се само одласка из светлости у таму, из радости Царства Божјега, којим треба да заживимо већ! Ми хришћани се не бојимо смрти. Дубоко верујемо да нисмо од овога света иако у њему живимо. Христос, Вечна Пасха, отворио нам је двери Царства Божјег. Оно је наша истинска отаџбина, а ми смо у овоме свету само путници који проходе кроз време и простор, сведочећи Христа својим животом. Немојмо, зато, никада заборавити у Кога смо крштени и за Кога живимо, да наша животна трка не би била узалудна и да наша нада не буде нада у празне и сујетне идоле овога света и века (ср. Гал 2,2)!

Децо наша духовна, не занемаримо љубав! Јер, управо по нашој међусобној љубави сви ће нас препознати као Христове ученике (Јн 13,35). Будимо сапатници онима који страдају, плачимо са онима који плачу и тешимо их надом у Господа! Нека наше служење Богу не буде ново издање фарисејске спољашње побожности! Какву ћемо онда награду примити? Жртвујмо се за ближње! Дајмо ономе ко нема! Смирено славимо Бога речима покајаног цариника који тако нађе оправдање! Народ Божји је данас расут по читавом свету, али оно што нас сједињује и чини Једном Црквом нису пролазне идеологије овога света, већ дубока свест о томе да смо сједињени у Христу у Кога смо крштени и Којим се причешћујемо. Потрудимо се зато да они који нису упознали светлост Христовог учења виде у нама пут и у нама препознају истинске наследнике апостолâ и светитеља Христових! Цео род српски се, у том духу, угледа на Светога Саву, који нам је непогрешиво указао на пут Христов као на једини пут живота. Немањићке светиње вековима сијају као светионици у магли наше историје, указујући нам на свеобухватне духовне хоризонте Царства Божјег које није од овога света. Зато нас никаква страдања и неправде овосветских моћника не могу и не смеју поделити и завадити.

На овај светли Празник нарочито се молитвено сећамо свих прогнаних Срба, који већ две деценије не могу да се врате у своје домове, али и оних који су остали да живе на прадедовским огњиштима и да, заједно са својим духовним пастирима, трпе претње и притиске само зато што су православни Срби.
Посебно саосећамо са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији. Они, живећи и Бога славећи на исконској српској земљи, настављају да сведоче тајну Христовог страдања и Васкрсења. Светолазаревско Косово увек је било у знаку Крста и Васкрсења. Колико је само пута наш народ страдао, али опет се, Божјом силом, усправљао и обнављао, настављајући да ходи путем Христовим! Томе нас најбоље уче наши свети и наше косовске и метохијске светиње, у којима почивају свете мошти многих угодника Божјих и на којима је као печатом утиснута крстоваскрсна тајна Христова. Страдали су вековима наше цркве и манастири, наша села и градови, али смо их опет обнављали, обнављајући тиме и сами себе, као живу Цркву Божју. Зато, уместо плача и ридања певајмо победну песму, јер у светлости Васкрсења, крст који носимо није символ понижења и срамоте, већ новог достојанства и славе. Косово и Метохија, за нас Србе и за све православне хришћане, није само географски појам већ, изнад свега, духовни простор који нас све повезује, ма где живели. Следујући косовском завету Светога кнеза Лазара, никад не смемо заборавити да је Царство небеско врхунски идеал и вечни циљ, а све земаљско је трулежно и пролазно.

Данас хришћани страдају широм света, посебно на Блиском Истоку и у Украјини. Пример њихове вере и њиховог трпљења нека и нама буде охрабрење и јемство да Господ никада неће оставити Своју Цркву и да се благодат Божја умножава управо онде где се умножило страдање! Не смемо заборавити да је Сâм Господ Христос са Пресветом Дјевом и Праведним Јосифом избегао у Египат, како би се склонио од насиља Иродовог и на тај начин нам показао да смо сви странци у свету који у злу лежи.

Много је, драга браћо и сестре, горчине и туге у нашем народу после свих тешких година искушења кроз која смо прошли и пролазимо. Ипак, нипошто не смемо пасти у очајање. Јер, када страда хришћанин се још више каје пред Богом, а истовремено се и радује јер зна да Господ неће презрети срце испуњено надом. Стога се молимо Богу, драга наша децо духовна, да нас сачува од мржње и злих дела, а да нас научи љубави којом је Он заволео овај свет. Ако будемо у стању да препознамо бол и патњу ближњега и покајемо се за грехе своје, наш труд неће бити узалудан него ће нам бити на спасење и на живот вечни.

Молитвено поздрављамо и нашу браћу и сестре који живе свуда по свету и позивамо их да у братској љубави и јединству буду окренути једни другима, сабрани под окриљем своје Цркве, и да тако наставе да достојно сведоче ко су и којој вери и којем роду припадају. 
Чувајмо светињу брака и породице васпитавајући децу у вери, страху Божјем и чистоти, не заборављајући да је породица „домаћа Црква” и темељ хришћанске заједнице! Редовно учествујмо у евхаристијским сабрањима причешћујући се Телом и Крвљу Христовом и тако сви постајући Једно Тело, Тело Христово, Народ изабрани, Црква Бога Живога! Не заборављајмо да се ова чудесна Тајна наставља вером и љубављу које смо позвани да делатно сведочимо у дому, на послу, пред онима који нас воле, као и пред онима који нас мрзе, укратко – свуда и свагда. За хришћанина цео живот јесте литургијска пасхална радост. Ко њоме заживи неће у другом човеку гледати странца: у сваком ће препознавати лик Господа нашега, Који жели да се сви људи спасу. Сведочење Радосне Вести да је Христос ваистину васкрсао наша је свакодневна обавеза јер нас Господ Духом Светим позива да се не затварамо у себе већ да и друге уводимо у ту радост и указујемо им на једини пут спасења. Христос Васкрсли нас позива да будемо светлост свету, а не саблазан. Када смо спремни да признамо своја сагрешења и да се исправљамо у смирењу, ми се тиме не понижавамо већ показујемо да у нама заиста обитава Дух Божји.

Посебно вам благовестимо да је за празник Силаска Светога Духа, завршнице Христовог подвига спасења света и човека, у јуну ове године на апостолском острву Криту сазван Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Сви смо дужни да се молимо Господу да овај изузетни духовни и светодуховски догађај буде речита потврда неразоривог јединства свете Православне Цркве у вери свим истинским хришћанима, да буде позив свима који у Христа верују да буду једно у једином Спаситељу и Господу нашем.

Не заборавимо, драга браћо и сестре, да смо призвани и да где год се налазили и шта год радили будемо миротворци на тај начин сведочећи Бога, Који нам мир даје и јесте Мир наш. Иако смо сви различити, не смемо никада да превидимо да смо сви створени по лику Божјем и позвани да будемо једно у Христу. Зато ономе ко посрне треба пружити руку, а не гурати га у још дубљу пропаст; болесног треба посетити и неговати, а залуталог упутити на прави пут. Чинећи тако учинићемо да се у нашим делима пројављује Господ, Који нам је рекао да треба да будемо светлост свету. А изнад свега, децо наша духовна, нека живот наш буде стално благодарење Богу на свему и за све! Јер, шта бисмо друго и веће могли да принесемо Васкрсломе Христу Који нас из таме преведе у светлост познања и из смрти у живот вечни? Зато заједно са анђелима и са свима светима на небу, а уједно и са браћом својом и сестрама својим на земљи, запевајмо победну песму и у празничној радости поздравимо једни друге поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2016. године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:
Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД

СТЕПА СТЕПАНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

27. априла 1929. године

УМРО је славни српски војвода

СТЕПА СТЕПАНОВИЋ

МЕША СЕЛИМОВИЋ ... За сјећање и памћење

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан /26. 4./ рођен је 
славни српски писац 

Мехмед Меша Селимовић 

 

 

 

 

Данас, 24. 4. су ЦВЕТИ: Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети

УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ 

(грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Библијски опис
-------------------

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Начин празновања
---------------------------
Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Народни обичаји
----------------------

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.

                                          

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.

У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.

Данас, 23. априла је Лазарева субота - Врбица

Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.

Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет.

Литија улицама Пала - ВРБИЦА

Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.

Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори.

Хиљаде вјерника Пала у Свечаној литији

Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:

"Лазаре, изађи напоље."

И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву.

Дјеца су радост највећа - Паљанска дјеца у Литији - Врбица.

То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.

На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.

Дјеца испред Храма Светог Саве у Београду