ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Гдје смо оно стали?
То
се питају они који, заправо нигдје нису ни кренули. Јер њима је најбоље
да тапкају у мјесту и да се нигдје не помјерају са мјеста, поготово ако
су се ко зна како и на који начин ухљебили у какву дуготрајну фотељу. А
фотеље нема без функције. Све је, дакле, повезано и спојено као у
физици – системом “спојених посуда”.
Срећа је па постоје пријатељи и они ће ти увијек казати да водиш рачуна о себи и да прво “себе даш себи”.
Они
други ће учинити максимум да од тебе узму све, па на крају карајева и
да узму тебе самога, мада би им и то било мало. Јер од “мало” нико нема
користи.
Твоји
пријатељи и непријатељи око овога никада се неће договорити. А и не
могу, јер пријатељи и непријатељи се и не договарају. Они се међусобно
уништавају.
Не могу људи вјечно да живе овоземаљске животе, али било би најважније да и тај један живот живе сад и у овом времену.
Ничији
нисам непријатељ, а пријатељ могу бити свима који ме за пријатеља желе и
који мисле да им моје пријатељство нешто значи. Мени пријатељства мојих
пријатеља значе много.
Људи
не броје, али сви ми живимо девет живота. Проблем је у томе што многи
никад неће схватити да је управо ово девети живот. Претходних осам
живота некоме другом су припадали.
Све,
па и цијели живот људи носе у памћењу и у глави. Не слажем се са онима
који кажу да се то носи и у срцу. Срце је само орган за пумпање крви и
пјесничка метафора за љубав. Не замјерам пијаним пјесницима који су
некад давно и ко зна зашто срце ставили у први план.
Памет и разум су све. Од памети све полази или се са лудошћу све завршава.
Да се вратим на питање са почетка. “Гдје смо оно стали”?!
Нисам стао! Нећу да стојим.
Одох!
А
вас, драги моји пријатељи позивам да кренемо заједно. Позивам вас да
пођемо истим путем, путем дружења и међусобне пријатељске љубави.
Пођимо заједно уз Божији благослов!
