ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Све
полази од човјека, јер да нема појединца не би било ни друштвене
заједнице. Сваки појединац, по природи ствари, постаје свјестан да је његов живот њему најважнији и то је исправно и нормално расуђивање и поимање ствари.
Али, није могуће посматрати само појединца ван контекста друштва у цјелини. Није
могуће, а није ни сврсисходно нечију судбину изоловано посматрати, јер свака
ситница је важна управо ради цјелине.
Управо те ситнице и појединачне жеље укрштају се и стапају у јединствену људску енергију. Свака таква животна прича и угао посматрања добија највећу
ширину у продужењу људске врсте без које не би ни постојало човјечанство.
Та
матрица никада неће бити замијењена неком другом формулом. Остаће заувијек исти редослијед рађања и умирања. Мајка и отац, па дијете и све тако у круг и ширење у цикличним никад затвореним круговима.
Јер
без та три бића не би било могуће ни живјети по Светом тројству, нити би
постојао овоземаљски живот.
А
ако не би било живота на земљи, онда не би било ни вјечног живота у Царству
небеском, а ни васкрсења човјека.
Закључак,
ако је уопште он и потребан, морао би да буде сљедећи: ЧОВЈЕК је све. Човјек је сва доброта. Он је заслужан
за сваки напредак цивилизације. Пред човјеком стоје велики изазови. Човјек је мотор и сваки покретач развоја техничких и материјалних могућности до неслућених граница, а
све у функцији лакшег и бољег живота.
Супротно човјеку је НЕЧОВЈЕК! Он је деструктивно биће које уништава свако добро и сваку племенитот коју посједује човјек.
Дакле,
остаће вјечита борба између човјека и нечовјека.
