Када
опаки цар Максимијан посети Никомидију,
нареди да се хришћани хватају и на муке
стављају. Близу града у једној пећини
беху скривени 23 хришћанина. Неко их
достави власти, и бише љуто шибани
волујским жилама и штаповима, па онда
бачени у тамницу. По том их изведоше из
тамнице и доведоше претору, да им имена
попише. Адријан посматраше ове људе,
измученено трпељиве, мирне и кротке, па
их закле, да му кажу, шта они очекују од
свога Бога за толике муке претрпљене?
Они му говораху о блаженству праведних
у царству Божјем.
Чувши
то и опет посмотривши те људе Адријан
се наједанпут окрете писару и рече му:
„запиши и моје име са овима светима, и
ја сам хришћанин!" Када за то чу цар,
упита Адријана: „да ниси с ума сишао?"
На што Адријан рече: „нисам с ума сишао
него сам к уму пришао." Чувши за ово
Наталија веома се обрадова, и када
Адријан са осталим сеђаше окован у
тамници, она дође и служаше им свима; а
када мужа њеног шибаху и мучаху разним
мукама, она га храбраше да истраје до
краја.
После
дугих мука и тамновања нареди цар, да
се однесе у тамницу наковањ, и да им се
чекићем пребију и ноге и руке. То би и
извршено, и Адријан са 23 чесна мужа
издахну у претешким мукама.
Мошти
њихове пренесе Наталија у Цариград, и
тамо их чесно сахрани. После неколико
дана јавијој се св. Адријан сав у светлости
и красоти и позва је да и она пође Богу,
и она мирно предаде дух свој Богу.
