Шта данас 25. новембра славе у бошњачко-хрватској Федерацији БиХ?

У Федерацији БиХ данас нешто славе,
док је у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ обични дан!

 БиХ је "држава" огромних противријечности
и разно разних апсурда!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

У Сарајеву  организују свечану прославу поводом 25. новембра и како то у Федерацији воле да кажу - "Дана државности", иако БиХ нема Закон о државним празницима. 

Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни  "државни" празник. 

Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља. 
Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник. 
Годинама постављам исто питање - како славити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.

БиХ ни 22. године од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила Закон о државним празницима.

25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ. 

Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више оне бивше Југославије, а друго нема више ни онакве БиХ. 

Баш је интересантно како Бошњацима и малом броју Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни Дан државности. 

Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић.  Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара Ђеде Кецмановића.У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу. 

Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и ратног злогласног припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке". 

Дакле, преко ноћи од Србина Ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака Деде /Шишића/. 

И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве личности, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а побуњеник и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.

И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник.

Тиме Бошњаци настоје да докажу наводни континуитет "тисућљетњог" постојања Босне и Херцеговине. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда све јасно говори. 

Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.

Сметао им је само зато што је био Србин, као што су и огромна већина делегата на тој сједници у Мркоњић Граду били Срби. Опште познато је да је и највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана.

Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.

Додуше, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем. И овдје се зна одговор и зна се се шта се све издешавало и како је растурена бивша Југославија. 

Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне организације засноване на равноправности три њена конститутивна народа и осталих, односно преосталих становника.

У Републици Српској 25. новембар је обичан дан. 
У Српској је 21. новембра обиљежен републички празник - Успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празик.

---------------------------------

НАПОМЕНА: 

Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу гдје је и дипломирао.

Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.

У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је предсједник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.

Укључивши се у Народно-ослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за предсједника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.

Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.