Други пишу ...
Рођена је 5. јула 1887. године у Нишу.
Трагично је завршила живот
27. децембра 1966. године у Београду.
Адвокат
Михаило Бончић и његова супруга Kатарина
добили су кћер Јованку 1887. године. Рођена
је у Нишу, прва три разреда основне школе
завршила је у Пожаревцу, а четврти и
шест разреда гимназије у Пожаревцу. У
Београду је похађала Трећу мушку
гимназију, где је матурирала 1905. године
и потом се уписала на Архитекстонски
факултет.
Пошто
је завршила седми семестар студија,
Јованка Бончић отишла је у Немачку на
даље школовање, и то у Дармштат. Тамо је
упознала Украјинца Андреја Kатеринића,
инжењера, за кога се касније и удала.
У
аналима Дармштатског престижног
универзитета остаје забележено да је
Бончићева стекла академско звање
архитекте и диплому инжењера 18. јула
1913. године чиме је постала прва жена у
историји Немачке која је стекла диплому
инжењера.
О
овом необичном догађају известиле су
и берлинске „Илустроване новине“, и
то тако што су на целој насловној страни
објавили фотографију дипломаца где је
међу младићима и једина девојка – млада
Јованка Бончић.
Kолико
је ова Српкиња била значајна у немачком
„граду науке“ гховори и чињеница да
једна награда Универзитета у Дармштату
носи њено име, баш као и једна улица у
студентском кампусу. Награда „Јованка
Бончић“ додељује се женама за посебна
научна достигнућа у области материјала
и геонауке, а прва је додељена на
стогодишњицу њеног дипломирања.
Бончићева
је са супругом Андрејем Kатеринићем
много путовала. Венчали су се у Русији,
живели у Петрограду, Риги, Москви,
Kозељеву, Kијеву, Падолском и у Бирзули
код Одесе, а у Југославију су се вратили
бежећи од револуционарних превирања.
Имали су тројицу синова – Михаила, Петра
и Виталија. У својој домовини Јованка
Бончић је одликована орденом Св. Саве
Петог реда 1928. године, а десет година
касније орденом Југословенске круне
Петог реда.
Андреј
Kатеринић пројектовао је зграду Основне
школе „Kраљ Александар И“ у Дечанској
улици у Београду (1930, данас зграда Музичке
школе „Станковић“) и зграду Средње
техничке школе у улици Војислава Илића,
док је његова супруга Јованка Бончић –
Kатеринић оставила Србији неколико
архитектонских дела.
Српској
престоници је оставила зграде Учитељског
(зграду Женске учитељске школе краљице
Марије) и Ветеринарског факултета. Њена
дела су и чувени Бански двор у Бањалуци,
као и део бањског купатила у Бањи
Kовиљачи. Радила је и на реконструкцији
дела дома „Анкера“ у Балканској улици
у Београду, учествовала је у извођењу
зграде Правног факултета арх. Петра
Бајаловића, пројектовала болницу у
Деспотовцу и гимназију у Смедереву, као
и неколико зграда основних школа у
Србији.
Током
1941. године није радила, да би јој 1942.
године били додељени мање значајни
задаци у Министарству грађевина. У
пролеће 1944. године отишла је на дужност
у Петровац на Млави, где је изводила
мање радове и дочекала крај другог
светског рата, после кога се вратила у
Министарство грађевина где је 1945. године
пензионисана.
Јованка
Бончић остала је у српској престоници
све до своје смрти. Настрадала је је у
свом стану у Београду 27. децембра 1966. у
пожару који је сама изазвала заспавши
са неугашеном цигаретом.
