ПИШЕ СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Да
ли ти то можеш? Ако можеш, онда ће ти
заиста бити врло тешко. Не можеш увијек
да пазиш шта ћеш и пред киме ћеш да кажеш,
разумљиво за све, али не и за тебе. Не
можеш да измјериш своје ријечи. Али
барем можеш да водиш рачуна да их полако
изговараш и да нигдје не журиш.
Имаш
ли времена све полако да кажеш и можеш
ли сам себи да уведеш самоконтролу
што ни у ком случају не значи и аутоцензуру.
Осјети пулс оних пред којима говориш.
Твој је свакако убрзан и не смијеш због
тога да будеш нестрпљив и брзоплет.
Води
рачуна да те на свакој изговореној
реченици чекају само замке, а то они
пред којима говориш једва и чекају.
Скоро сваку твоју ријеч ће изокренути
у своју корист и све ће учинити да цијелу
ситуацију окрену против тебе самог.
Прогласићете
те да си неспособан, те да само водиш
бригу о сопственим ријечима и оне најбоље
твоје ријечи и оно што си рекао, сасвим
неоправдано, сами себи то ће присвојити.
Све ће учинити да их прикажу као своје
говоре и своје идеје. На крају крајева,
извућиће закључак и рећи ће: "како
се, наводно, свако могао тога сјетити и
да то ионако није ништа посебно".
У
самом финишу искористиће твоје ријечи
да те униште и потпуно унизе и деградирају.
Да те попљују и да те сатанизују. Да те
демонизују. Велика је могућност да ће
те, док се буду дичили твојим ријечима
и идејама, истим њима и исмијавати. Ако
стиснеш петљу да предложиш идеју, буди
спреман и да сносиш посљедице најгоре
врсте.
Мада
је највећа и најтежа посљедица што си
упао у такво друштво, које је унапријед
знало како ће да те униште. Смисао је у
томе, а не у било каквим варијацијама
на познате теме. Са свим претходним
дилемама требао си да рашчистиш прије
него што си одлучио било шта да кажеш.
Али речено се не повлачи.
