Текст преузет ...
ЈЕДАН
од најсвирепијих и најјезивијих злочина
над Србима у НДХ био је покољ неколико
стотина Срба мушкараца у православној
цркви у Глини.
Србе
затворене у глинској православној цркви
усташе су одводиле по групама до стратишта
у Глинско Ново Село, Хаджер и Прекопу,
где су их зверски мучили, најсвирепије
убијали и покопавали у већ ископане
јаме.
Франц
Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини,
добро се сећа догађаја: „По црквеним
књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе
из околине Вргинмоста довозили су у
православну цркву камионима и аутобусима,
а одатле их даље водили у Хаджер и
Прекопу, гдје су их побили. Мене је тог
дана један од затворених звао у цркву
и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну
цркву, у којој је све заударало, јер су
људи морали нужду вршити у цркви, па су
неки већ били клонули од лошег зрака.
Црква је била пуна, те мислим да је могло
бити око 700 људи“.
О
одвођењу Срба из глинске православне
цркве и њиховом убијању у околини Глине
сведочи и Антун Грегурић, градитељ из
Јукинца: „Видио сам како су камионима
возили Србе у цркву, а још прије покоља
одвозили су из цркве камионима живе
људе, те су их убијали у Глинском Новом
Селу. У једном таквом камиону ја сам
препознао трговца Малбашу, а мислим да
се звао Ђуро из Вргинмоста. Да су их
возили у Глинско Ново Село знам по томе
што сам исте вечери у гостионици Зибар
у Јукинцу чуо разговор Јанка Кихалића,
Николе Крешталице и Паје Крешталице -
усташа-крвника, који су причали да су
их у Глинском Новом Селу убијали.
Усташе
су донијеле један замотуљак у папиру и
показивали га присутнима, па је Јанко
Кихалић затражио од супруге гостионичара,
Лјерке Зибар, масти да испеку једно
срце. На њезин упит какво је срце, они
су се почели смијати и испричали су тада
да је то срце једног Србина, кога су у
Глинском Новом Селу пригодом извлачења
из камиона седам пута уболи, па су га
свалили на земљу и извадили срце. Како
је гостионичарка узрујана протестовала
против таквог њиховог захтјева, они су
то срце замотали у папир и не сјећам се
шта је даље било“.
Покољ
Срба у глинској цркви десио се у ноћи
између 29. и 30. јула 1941. „У то вријеме“,
вели Анте Шешерин из Глине, „ја сам био
намјештеник градске муњаре у Глини. Око
23 сата дошао је к мени у муњару Никола
Шафар, бивши сељак-трговац жељезничким
праговима из Кихалца, тада већ познат
као крвник. Наредио ми је да угасим јавну
расвјету и да је не смијем упалити, док
ми он не јави. Ја сам одмах свјетло угасио
и неко вријеме послије тога изашао пред
муњару да видим шта се у граду догађа,
па сам тако примијетио да цркву повремено
са прочеља освјетљавају рефлектори.
Послије три сата дошао је поново Шафар,
рекавши ми да могу упалити јавну
расвјету“.
Сведок
Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан
призор је гледао такође са прозора своје
куће, која је била педесетак метара од
цркве: „Видио сам како пред црквом кољу
неке људе. Изводили су пред врата и чуо
сам како вичу: ’дигни кошуљу, гђе ти је
срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На
камионе су их товарили тако што су их
хватали за ноге и главу и уз помоћ једног
у средини бацали на камионе, слажући
их, док се камион није напунио. Говорило
се по граду да су ти људи дошли из
Вргинмоста или Топуског на прекрштавање.
Око поноћи је из цркве изашао један
усташа засуканих крвавих рукава, држећи
у десној руци нож. Моја жена га је упитала
што се то догађа у цркви, на што је он
одговорио: Кољемо Србе! Док их не покољемо
до једнога, за нас Хрвате нема спаса“.
Како
је било у самој цркви за време клања
види се из изјаве Лјубана Једнака из
Гређана, једнога од Срба који је успео
да се спасе покоља:
„Када
се већ смрачило, изненада смо чули пред
црквом камион. Онда су у цркву ушле
усташе вичући: ’Палите одмах свијеће
да се боље види’. Када смо запалили
свијеће, упитали су нас: ’Да ли ви људи
вјерујете у нашег поглавника и у нашу
Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви
одговорили да вјерујемо. На то су нам
командовали: ’Лези, устани, лези, устани’,
и док смо ми извршавали ову команду, они
су из пушака пуцали у цркви која је била
у полумраку. Затим су нам наредили да
се сви свучемо, а да останемо само у
кошуљама и гаћама. Све своје ствари
морали смо бацити у угао цркве. Послије
тога смо морали сви лећи на земљу, а
усташе су по нама ходале и газиле нас.
Потом су нам наредили да устанемо и
лицем се окренемо према зиду. И даље су
пуцали, али намјерно нису никога погодили,
јер су нас тиме плашили.
Мало
иза тога питали су Перу Миљевића да ли
зна шта о шумњацима. Када је овај одговорио
да не зна, један га је усташа ухватио и
на очиглед свих забо му нож у врат
потегавши према доље тако, да му је
распорио цијела прса. Миљевић се срушио
мртав. На поновни позив да се јаве они
који нешто знају о шумњацима, јер ће
бити пуштени кући ако кажу, јавио се
један човјек и рекао да ће рећи све. Он
је казао да су партизани у близини
Топускога дизали у зрак бандере и
дочекали један усташки ауто. Послије
тога усташе су му наредили да стави
главу на један сто, усташа му је зарезао
гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв
је из њега шикнула неколико метара
далеко, па, кад није могао пјевати, усташа
га је ударио кундаком по глави те му се
мозак излио на стол.“
