БРАВО АНДРЕА ... БРАВО СРБИЈО ... Андреа Арсовић освојила је данас бронзану медаљу на Европском првенству

Репрезентативка Србије у стрељаштву

Андреа Арсовић

 освојила је бронзану медаљу на Европском првенству 

у Вроцлаву, у категорији ваздушна пушка.

Уједно, Арсовићева је изборила 
олимпијску визу за Токио, 

шесту за наше стријелце.

Ово је трећа медаља за српске стријелце 
на ЕП у Пољској, пошто су раније данас 
Зорана Аруновић и Дамир Микец 

освојили сребро у дисциплини 
мјешовити парови пиштољ.

Бобана Величковић Момчиловић 

освојила је дан раније 

злато на ЕП у дисциплини пиштољ.

Зорана Аруновић и Дамир Микец освојили су сребро на Европском првенству у стрељаштву

Након јучерашње златне медаље 
Бобане Момчиловић Величковић

Зорана Аруновић
и Дамир Микец 

 освојили су сребро на Европском првенству 
у стрељаштву, у пољском Вроцлаву, 
у надметању мјешовитих парова пиштољем. 

Андреи Арсовић

 припала је бронза у гађању пушком, а мјесто 
на побједничком постољу донијело јој је 
и олимпијску норму.

Зорана Аруновић и Дамир Микец су 

у драматичном финалном дуелу “за длаку” 

поражени од тима Русије, 

а одлучио је посљедњи хитац.

Наши олимпијци су на тај начин наставили сјајан низ на шампионатима старог континента, пошто су се нашли на побједничком постољу пети пут узастопно.

НОВАК ЂОКОВИЋ пети пут шампион Дубајиа

Најбољи свјетски тенисер 

Новак Ђоковић 

у великом финалу АТП Дубаија 
побиједио је Грка Стефаноса Циципаса. 

Српски ас у престоници Емирата 
освојио је пети пехар, који је већ освајао 
2009. 2010. 2011. и 2013. године.

НОВАК ЂОКОВИЋ - Стефанос Циципас

2:0 (6:3, 6:4)

Био је ово пети међусобни окршај Нолета и Циципаса, послије претходна четири резултат је био изједначен (2:2). 

Ђоковић је добијао Грка у финалу Мастерса 
у Мадриду и четвртфиналу Мастерса у Паризу са 2:0 

(оба пута прошле године), док је Стефанос славио 2018. у првом колу Мастерса у Торонту са 2:1 и прошлогодишњег 

Мастерса у Шангају истим резултатом. 

У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ 1. март није никакав празник, осим Дана цивилне заштите!

ПИШЕ: СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Дан такозване независности Босне и Херцеговине што се тиче Срба, поготово Срба из Републике Српске није никакав празник БиХ. 

Заправо, тај датум за српски народ не значи ама баш ништа, сем неких трагичних догађаја.

Да напоменем, БиХ још нема Закон о такозваним државним празницима. Небројено пута бошњачки посланици покушавали су да на дневни ред сједница ставе Закон о празницима БиХ, али такав Приједлог закона у Парламентарној скупштини БиХ српски посланици су увијек обарали, а тако ће бити и убудуће. Јер српски политичари из Републике Српске никад неће прихватити да 1. март буде празник за све народе у БиХ, односно да то постане празник који ће обиљжавати и Срби у Републици Српској.

Дакле, то може бити празник само у једном дијелу БиХ, односно у Федерацији БиХ и ништа више. Српски народ у Републици Српској уопште не интересује шта и који празници се славе у Федерацији БиХ.

Бошњаци већ више од деценије и по настоје да наметну да се у цијелој БиХ слави 1. март Дан такозване независности БиХ, позивајучи се на референдум када је 1. марта 1992. године задат посљедњи ударац нормалном функционисању, па и опстанку некадашње БиХ.

Што се тиче самог фамозног референдума који је одржан 29. фебруара /та 1992. год. је била преступна/  и 1. марта 1992. године, морам да кажем да је то био нелегални чин муслиманског и хрватског политичког руководства у тадашњој БиХ. Та два народа су без сагласности Срба у БиХ противуставно и сецесионистичким актом срушили легално и једино признати Устав тадашње СФР Југославије, а самим тиме су срушили и тадашњу Југосавију чланицу УН. 

Тадашње муслиманско и хрватско руководство у БиХ је починило најтежа кривична дјела сепаратизма и државног удара и да је била нормална држава - сви они би одговарали за најтежа кривична дјела.

Безброј је контраверзи које су везане за фамозни референдум о такозваној независности Босне и Херцеговине. Да пођемо од  процената излазности на референдум. Сви резултати су потпуно лажни и непоуздани, јер су у бирачким одборима били само Муслимани и Хрвати, а то јасно говори да су резултати референдума фалсификовани и да су прилагођени вољи Алије Изетбеговића и министрима иностраних послова Њемачке Дитриху Геншеру и аустријском министру Алојзу Моку, односно америчком амбасадору у Београду Ворену Цимерману, највећим непријатељима и србомрсцима тог времена.

Па чак и у тим условима за легалност и валидност референдума била је потребна двотрећинска већина од 66,6 одсто од броја изашлих бирача, а то се није десило, јер је излазност била нешто мања од 64 одсто. Све је дакле фалсификовано и препарирано са једним циљем – неуставним потезима политички и територијално издвојити БиХ из легално признате државе СФР Југославије.

Прије самог одржавања референдума тадашњи предсједавајући седмочланог Предсједништва БиХ, лидер муслиманског народа и предсједник СДА Алија Изетбеговић је 14. октобра 1991. године у Скупштини БиХ рекао ону чувену реченицу: 

“За суверену БиХ  ја сам спреман жртвовати мир”! 

Том реченицом Алија Изетбеговић је започео крвави четверогодишњи грађански рат у БиХ. Све друго су само трагичне посљедице које су настале након ратне катаклизме која је унесрећила све народе у БиХ.

И да закључим – 1. март за српски народ и за Републику Српску не значи ништа и никада неће бити државни празник! 

1. март је само Дан Цивилне заштите

у Републици Српској 

и он се тако и обиљежава!

Свим припадницима 
и Управама Цивилне заштите 

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРБИЈЕ 

честитам 1. март, 
Свјетски дан цивилне заштите! 

Срећно прославили свој празник 

са што мање интервенција

у ситуацијама када је потребна 
ваша помоћ у спашавању 

људских живота 

и материјалних добара!

Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, због убиства српског свата Николе Гардовића на Башчаршији у центру Сарајева!

Убиство српског свата
НИКОЛЕ ГАРДОВИЋА

1. марта 1992. године на Башчаршији 

у центру Сарајева, било је без икаквих реакција муслиманских највиших функционера у руководству 

Министрарства унутрашњих послова 

и Државне безбједности 

Босне и Херцеговине!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

Муслимански дио руководства МУП-а БиХ истог дана је знао ко је и како починио злочин 1. марта 1992. године, кад је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.

1. марта 1992. године око 18 часова након убиства Николе Гардовића у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, те помоћник министра Јусуф Пушина, као и подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присутни су били замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције БиХ Момчило Мандић. 

Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-а и МУП-а БиХ.

Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај није њих ни интересовао.

На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.

Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се дато обећање и оствари. Скоро послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко је директни извршилац и по чијем налогу је почињен тај терористички злочин. Дакле, знали су ко је и како убио српског свата и по чијем наређењу. Но, нама српским представницима у МУП-у и ДБ-е БиХ нису хтјели да саопште ниједан податак који смо тражили.

Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи и да се открије починилац убиства. Било је очигледно да је у питању била добро испланирана муслиманска акција и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-у и МУП-у БиХ.

Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде са циљем избијања већих нереда и хаоса. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да се у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке" које су само на папиру словиле као параполицијске формације.

Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис" из снајпера су пуцали на окупљену масу на протестима испред тадашње скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био јасан. За све је требало оптужити само Србе.

Одмах послије пуцњаве муслимани су пласирали лажну  информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”. Мислили су да се у том тренутку у хотелу налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.

Караџић у то вријеме није био у хотелу.

У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и замало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.

Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из Хотела “Холидеј ин”, већ једино са крова или из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.

Све је, дакле, указивало да се радило о добро осмишљеном муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - само наставак крвавог грађанског рата у БиХ .

НАПОМЕНА: 

За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Николу Гардовића.

Убица српског свата Николе Гардовића 

- злочинац Рамиз Делалић-Ћело

Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице који никада није окончан, јер је злочинац Делалић убијен 2008. године у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина Емина Швракића, оснивача злогласних „Зелених беретки“ .

Четврти нападач је био Таиб Торлаковић који је као и Ћело након рата убијен, такође у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ. Ћело и његова јединица су у току рата починили стравичне злочине над Србима у Сарајеву. Њихов злочиначки "ручни рад" је и Јама "Казани" на обронцима Требевића препуна бачених српских измасакрираних тијела.

Од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, злочинац Делалић је за заслуге и муслиманску "ствар" на поклон добио пиштољ са Алијином посветом. 

Рат у Босни и Херцеговини није почео

1. марта 1992. године, а није ни због убиства 

српског свата Николе Гардовића у Сарајеву. 

 

Линк: Рат у Босни и Херцеговини 

није почео 1. марта 1992. године,

како то многи говоре и о томе пишу. 

Тако говоре само они који су били 
далеко од свих тих догађаја.

БРАВО БОБАНА ... БРАВО СРБИЈО ... Бобана Момчиловић Величковић освојила је данас златну медаљу пиштољем на Европском првенству

Репрезентативка Србије у стрељаштву Бобана Момчиловић Величковић освојила је данас златну медаљу пиштољем на Европском првенству ваздушним оружјем у Вроцлаву.

Она је у финалу побиједила резултатом 236,4 кругова, 
скоро четири више од другопласиране 
Швајцаркиње Хајди Дитхелм Гербер.

То је трећа европска титула за Момчиловић Величковић, 
након 2010. и 2012. године.

БРАВО СРПКИЊЕ ... Златне медаље за Милицу и Тијану

Српске репрезентативке у теквонду

Милица Мандић и 

Тијана Богдановић 

освојиле су златне медаље
на УС Опену у Орланду 

Мандић (до 73 кг) је у финалу побиједила Францускињу Вандер 15:2, док је Богдановић у борби за злато савладала Канађанку Нашу Тешић 16:10. 

Богдановићевој и Мандићевој, 

које су већ обезбиједиле учешће на Олимпијским играма у Токију, освојене златне медаље на УС Опену, на другом Г2 турниру ове године, доносе важне бодове за олимпијску листу, односно бољу позицију за жријеб на Олимпијским играма, као и Европском првенству, које се одржава у мају.

ДРАГА ЉОЧИЋ ... Да се не заборави ....Српска хериоина из наше славне прошлости ... Отргнуто од заборава

Драга Љочић

Млада Шапчанка, ћерка трговца, била је прва жена доктор медицине у Србији и четврта на европском континенту. Осим тога, прва је Српкиња с чином официра, носила је чин поручника санитетске службе. Прва је дама која је по удаји задржала девојачко презиме.

Драга Љочић је прва жена лекар у Србији и четврта жена у Европи која је стекла универзитетску диплому доктора медицине.

Жртва за отаџбину

Рођена 28. фебруара 1855. године у Шапцу, у породици трговца који је, мимо тадашњих обичаја, поред два сина, решио да школује ћерку.

После основне школе Драга прелази у Београд, где је завршила Вишу женску школу, а затим се уписала на Велику школу, тадашњи универзитет. Ту је провела годину дана на природњачком одсеку, а 1872. године упутила се у Цирих на студије медицине.

Кад је 1876. године почео Први српско-турски рат, напушта факултет и долази у Србију да би радила као медицинска сестра. По завршетку Другог српско-турског рата она је прва Српкиња официр, с чином поручника санитетске службе Војске Кнежевине Србије. Враћа се у Цирих, где 1879. године завршава студије медицине, само петнаест година после прве жене на свету која је постала лекар, а у исто време кад је и Велика Британија добила прву жену лекара.

Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године: поред два рата с Турском, и у српско-бугарском, Првом и Другом балканском и Првом светском рату, кад је са српском војском прешла Албанију.

За време српско-бугарског рата 1885. године, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи.

Др Драга Љочић, споменик у Београду, 

„Стара очна болница“, улица Џорџа Вашингтона

Задржала презиме  

Али и поред свих заслуга у рату, у миру је наилазила само на одбијање и непризнавање, па је борба за равноправност с мушкарцима обележила њен живот. Министарство унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, формирало је комисију од угледних имена српске медицине, која је Драгу испитала и теоретски и практично из готово целе медицине. Њихов извештај садржавао је одличну оцену о стручности кандидаткиње, али прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби - јер је жена.

Зато је отворила приватну ординацију, као „доктор медицине, бабичлука и очних болести“.Драга је и прва жена која је после удаје задржала девојачко презиме. Била је удата за радикалског првака Аранђела Рашу Милошевића, који је због учешћа у неуспелој Тимочкој буни, само осам дана пошто му се родила ћерка, био прво осуђен на смрт, а затим помилован и упућен у Београдску тврђаву на издржавање десетогодишње робије.

Била је један од оснивача Материнског удружења и ватрени борац за женску равноправност, захтевајући да жене добију право гласа. Умрла је 1925. године у Београду.

29. септембра 2017. године у оквиру Српског љекарског друштва у Београду откривена је биста првој љекарки у Србији др Драгињи Драги Љочић.