БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ
рођен је 6. априла 1875. године
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Био
је унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић
добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав
Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години
живота одлази уБеч на студије медицине, не толико због тог студија
колико због могућности да се посвети студијама филозофије.
Докторски
рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за
учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и
филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента
Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.
Године
1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова
прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919.
године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић
постаје редован члан Српске краљевске академије.
Проглашен
је за најважнију личност ваљевског краја икада. Унео је 52 новине у
научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском
парку.
Бранислав
Петронијевић је био научник европског и светског реномеа и сматрао је
да само метафизика може да допре до суштине света и да га разјасни као
целину. Науке су, због ограничености човековог ума и краткоће века,
вештачки подељене на дисциплине и усмерене на појединачно и конкретно.
Оне не могу да допру до загонетке о првим принципима бића, до последње
основе свих ствари и до крајњег, највишег разлога због кога све постоји.
Петронијевићеви «Принципи метафизике» су покушај да се научне
дисциплине, људско знање и искуство надограде новим, грандиозним
системом који ће допрети до највиших појмова свеопштег постојања.
У
«Аутобиографској скици» пише да је и он, у млађим данима, био срећник и
жртва сентименталних осећања и да се догађало да путује из Београда чак
у Ницу на љубавни састанак. Сматрао је да праву љубав треба разликовати
од симпатије и да је она данас ретка, као и постојање генија, у односу
један према милион. Права љубав се по Петронијевићу састоји од «пасије и
сентимента». То је јака сексуална жеља и способност да се поетско
расположење према одабраној особи уздигне на ниво поезије. Имао сам
многобројне симпатије, пише он, а само три љубави: Американку за време
студија у Бечу, Енглескињу за време рата и полусрпкињу из Београда.
Уочи
Другог светског рата почео је да пише трећу књигу «Принципа метафизике»
- пет целина подељених у четири књиге. Започео је специјалне студије из
механике и физике и припремао за штампу, на француском језику, резиме
својих филозофских и научних радова. Шестог априла 1941. године, током
немачког бомбардовања, до темеља је изгорео хотел у коме је живео,
заједно са његовим рукописима и библиотеком. Октобра 1944. године, током
англоамеричког бомбардовања, потпуно је уништен и његов радни кабинет
на Универзитету са преосталим књигама и рукописима. Умро је 4. марта
1954. године, у 79. години живота, у београдском хотелу «Балкан» у коме
је становао.
У
историји српске културе Бранислав Петронијевић је остао најзначајнији и
најплоднији филозоф епохе модернизма, проглашен је за најважнију
личност у историји ваљевског краја а његова биста је постављена у
градском парку у Убу. Као метафизичар и палеонтолог достигао је европски
реноме и унео 52 новине у научни свет.
Својим
делом је доказивао да је метафизика не само могућа већ и неопходна да
би се сагледала универзална структура света, апсолутно почетни принципи
бића и његова генеза, каква апсолутна стварност јесте и каква једино
може бити... Истакао је начело негације као разлог «који присиљава
апсолутну супстанцију да поставља на вечно стваралачки начин мноштвено –
разноврсни свет». Уздигао је углед филозофије, а његова тежња ка
синтези свих наука и знања омогућила је продоре ка ширим и дубљим
људским спознајама.
Спомен биста у Убу
