Други пишу ...
Рођена је 5. јула 1887. године у Нишу.
Трагично је завршила живот
27. децембра 1966. године у Београду.
”Адвокат Михаило Бончић и његова супруга Kатарина добили су кћер Јованку
1887. године. Рођена је у Нишу, прва три разреда основне школе завршила
је у Пожаревцу, а четврти и шест разреда гимназије у Пожаревцу. У
Београду је похађала Трећу мушку гимназију, где је матурирала 1905.
године и потом се уписала на Архитекстонски факултет.
Пошто
је завршила седми семестар студија, Јованка Бончић отишла је у Немачку
на даље школовање, и то у Дармштат. Тамо је упознала Украјинца Андреја
Kатеринића, инжењера, за кога се касније и удала.
У
аналима Дармштатског престижног универзитета остаје забележено да је
Бончићева стекла академско звање архитекте и диплому инжењера 18. јула
1913. године чиме је постала прва жена у историји Немачке која је стекла
диплому инжењера.
О
овом необичном догађају известиле су и берлинске „Илустроване новине“, и
то тако што су на целој насловној страни објавили фотографију дипломаца
где је међу младићима и једина девојка – млада Јованка Бончић.
Kолико
је ова Српкиња била значајна у немачком „граду науке“ гховори и
чињеница да једна награда Универзитета у Дармштату носи њено име, баш
као и једна улица у студентском кампусу. Награда „Јованка Бончић“
додељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и
геонауке, а прва је додељена на стогодишњицу њеног дипломирања.
Бончићева
је са супругом Андрејем Kатеринићем много путовала. Венчали су се у
Русији, живели у Петрограду, Риги, Москви, Kозељеву, Kијеву, Падолском и
у Бирзули код Одесе, а у Југославију су се вратили бежећи од
револуционарних превирања. Имали су тројицу синова – Михаила, Петра и
Виталија. У својој домовини Јованка Бончић је одликована орденом Св.
Саве Петог реда 1928. године, а десет година касније орденом
Југословенске круне Петог реда.
Андреј
Kатеринић пројектовао је зграду Основне школе „Kраљ Александар И“ у
Дечанској улици у Београду (1930, данас зграда Музичке школе
„Станковић“) и зграду Средње техничке школе у улици Војислава Илића, док
је његова супруга Јованка Бончић – Kатеринић оставила Србији неколико
архитектонских дела.
Српској
престоници је оставила зграде Учитељског (зграду Женске учитељске школе
краљице Марије) и Ветеринарског факултета. Њена дела су и чувени Бански
двор у Бањалуци, као и део бањског купатила у Бањи Kовиљачи. Радила је и
на реконструкцији дела дома „Анкера“ у Балканској улици у Београду,
учествовала је у извођењу зграде Правног факултета арх. Петра
Бајаловића, пројектовала болницу у Деспотовцу и гимназију у Смедереву,
као и неколико зграда основних школа у Србији.
Током
1941. године није радила, да би јој 1942. године били додељени мање
значајни задаци у Министарству грађевина. У пролеће 1944. године отишла
је на дужност у Петровац на Млави, где је изводила мање радове и
дочекала крај другог светског рата, после кога се вратила у Министарство
грађевина где је 1945. године пензионисана.
Јованка
Бончић остала је у српској престоници све до своје смрти. Настрадала је
је у свом стану у Београду 27. децембра 1966. у пожару који је сама
изазвала заспавши са неугашеном цигаретом.
