Невесињска
пушка, Босанско-херцеговачки
устанак или Херцеговачки
устанак је српски устанак
подигнут у околини Невесиња 1875.
године против османлијске власти
и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину.
9. јула 1875. године улазе у сукоб са наоружаним сељацима Јована Гутића на брду Градац сјеверно од села Крекова. Овај сукоб је постао познат под именом Невесињска пушка и означио је тако почетак општег устанка у читавој Херцеговини. Испрва невесињски а потом билећки и столачки крај су захваћени, а у августу гатачки крај и пригранични појас ка Црној Гори..
Устанике
су подржале оружјем и добровољцима Књажевина
Црна Гора и Кнежевина Србија што
је довело до отпочињања Српско-турског
рата и настанка тзв. Велике источне кризе.
Посљедица
устанка и ратова који су вођени
против Османске империје био
је Берлински конгрес (1878) на коме
су Црна Гора и Србија добиле независност
и територијална проширења, док
је Аустроугарска на
30 година окупирала Босну и
Херцеговину која је де јуре остала
у саставу Османске империје.
У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.
