13. октобра 2013. године у Београду је умро
истакнути српски интелектуалац, књижевник,
члан Академије наука и умјетности
и сенатор Републике Српске
ВОЈИСЛАВ ЛУБАРДА
Много
раније почело је људско, интелектуално, књижевно и свако друго страдање
Војислава Лубарде у Сарајеву, који спас за себе и породицу налази
бјежањем у Београд. Било је то вријеме прогона најистакнутијих српских
интелектуалаца из Сарајева.
Иво
Андрић је био први на удару повампиреног једноумља - настојања
исламских фундаменталиста, чији су се главни носиоци налазили у врховима
партије и власти - да очисте СР Босну и Херцеговину од свега што квари
такозвану босанску „самобитност“ и право „старинаца“ (аутохтоних
старосједилаца), муслимана, да сами управљају Босном и Херцеговином.
Почело
је то да се остварује чувеним манифестом Мухамеда Филиповића „Босански
дух у књижевности“, па се потом пренијело и на све друге друштвене и
духовне облике живота. Програм чишћења СР Босне и Херцеговине од Срба и
свега што додирује Србе и Србију наставио је да остварује пјесник Мак
Диздар, са десетак јуришника, у специјално припремљеном двоброју
часописа „Живот“. Главни смисао свих, углавном хушкачких текстова у
„Животу“, био је да Срби „кастрирају“ прелијепи б-х језик и врше
духовно, културно и свако друго поробљавање СР Босне и Херцеговине.
То
је вријеме кад маспоковци подржавају исламске фундаменталисте, а
фундаменталисти маспоковце, кад долази до спреге браће Поздерац Хакије и
Хамдије (трећи брат Сакиб), Хасана Грапчановића и Џемала Биједића са
Бранком Микулићем, кад Микулић наједном израња на површину и дуго,
годинама, држи у руци кључ свих кретања у СР Босни и Херцеговини.
Муслимански фундаменталисти се тада, као и за вријеме Независне Државе
Хрватске, здружују са хрватским клерикалцима и ускликују о себи да су
најљепше „хрватско цвијеће“.
Било
је то једно од многих страдања најистакнутијих српских интелектуалацау
Сарајеву од стране осовине Бранко Микулић - Хамдија Поздерац. Њихов мач
је жестоко сјекао, али Срби су зарад сулудог Брозовог тзв. братства и
јединства ћутали.
Најпознатија дјела Војислава Лубарде
Ближњи свој, (1962)
Љуљашка, (1963)
Гордо посртање, (1970)
Преображење, (1979) (1980) (1982) (1990)
Покајање, (1987)
Вазнесење, (1989)
Свилени гајтан,
Анатема (+ 5 наслова),
Тамни вилајет, (1994)
Српска беспућа: Књижевнополитички огледи
Војислав Лубарда интервјуу: НИН - 21. јануар 1990.
"Ако
не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и
суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва
грађанска права.
Најжешћи
мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“
(јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак
исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије.
Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад".
